- “Govor koji treba uzeti za ozbiljno”
20.2.2010 :: AIF :: Analiza
Pukovnik Profesor Miljko Eric je nakon dobijanja nagrade od strane Ministra Odbrane odrzao jedan govor u ime onih koji su primili nagrade.
Iako malo duzi govor, preporucujem Vam da ga procitate, jer je veoma zanimljiv i skrece paznju na nekoliko cinjenica.
*********************************************
Gospodine ministre, gospodine generale, gospodo generali i oficiri, poštovane dame i gospodo,
Dozvolite mi da ovom prilikom u ime svih nagrađenih, a neka mi bude dopušteno i u ime svih u sistemu odbrane koji se bave naučno-istraživačkim radom i istinski su posvećeni i pripadaju struci i nauci a time i profesiji, podsetim na nešto što se zove misija naučno-istraživačkog rada u sistemu odbrane.
Kroz doktrinarna dokumenta jasno su definisane misije Vojske Srbije i država je postavila cilj da se formira manja, efikasnija, dobro obučena i opremljena profesionalna vojska koja će biti u stanju da te misije ostvari.
Proces stvaranja takve vojske je veoma kompleksan jer je vojska veoma složen organizacioni, funkcionalni i tehnički sistem. Taj proces se odvija u uslovima intezivne globalne tehnološke revolucije. Tehnološki razvoj naročito u oblastima informaciono-komunikacionih tehnologija pruža do sada neslućene mogućnosti i izazove ali nosi velike bezbednosne rizike i dominantno će uticati na prirodu i suštinu budućih konflikata.
Po mom mišljenju ključna misija naučno-istraživačkog rada u sistemu odbrane u ovom i u vremenu koje dolazi je da te rizike blagovremeno i na naučni način prepozna u svim svojim tehničkim, tehnološkim, socijalnim, psihološkim i vojnim aspektima a u funkciji profilisanja, opremanja i stvaranja moderne vojske koja će sve buduće ratove da dobija u miru.
Stvaranje moderne vojske nije samo vojničko i bezbednosno pitanje već pitanje koje se direktno tiče podizanja tehničkog, tehnološkog, naučnog i obrazovnog nivoa zemlje i stvaranja vlastitog naučnoistraživačkog kadra pre svega u oblastima visokih tehnologija. Ne treba zaboraviti činjenicu da je većina instituta poput IMTEL-a, IRITEL-a, Instituta za fiziku, nastala u neka sretnija vremena upravo kroz istraživačke i razvojne projekte za potrebe opremanja nekadašnje JNA.
Svedok sam kroz angažovanje na Vojnoj akademijii i na master i doktorskim studijama na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu značajnog potencijala koji postoji u ovoj zemlji pre svega u mladoj inženjerskoj populaciji. U isto vreme gotovo redovno čitam u tehnoekonomskim analizama u okviru planskih dokumenata za opremanje vojske da u zemlji ne postoje kadrovski resursi za razvoj sredstava NVO. Pri tome se zaboravlja da ozbiljne zemlje upravo kroz istraživačke i razvojne projekte za potrebe opremanja svoje vojske i države stvaraju vlastite naučnoistraživačke kadrove i razvijaju naučne i tehnološke potencijale.
Naučno-istraživački rad u sistemu odbrane je uvek imao značaj koji prevazilazi okvire sistema odbrane jer je predstavljao kariku koja je kroz istraživačko razvojne projekte povezivala sve značajnije istraživačko-razvojne resurse u zemlji.
Da li je naučno-istraživački rad u sistemu odbrane u vremenu današnjem na nivou potreba koje proističu iz procesa stvaranja moderne vojske i izazova koje nosi novo vreme, to pitanje treba da bude predmet ozbiljnih stučnih analiza u Ministarstvu odbrane, a sve u cilju poboljšanja postojećih sistemskih sistemskih rešenja a u cilju podizanja efikasnosti naučno-istraživačkog rada u sistemu odbrane, podmlađivanja naučnog kadra i stvaranja pretpostavki da naučno-istraživački rad u sistemu odbrane može da efikasno ispuni dodeljenu misiju.
Duboko verujem da put uspostavljanja efikasnijeg naučno-istraživačkog rada u sistemu odbrane vodi kroz akreditaciju vojnih naučno-istraživačkih organizacija po zakonu o naučno-istraživačkim organizacijama Republike Srbije. Time se naučno-istraživački rad u sistemu odbrane integriše u sistem naučno-istraživačkog rada u Srbiji po istim pravilima za sve a to između ostalog znači reizbornost ne samo naučnih i istraživačkih zvanja po istim kriterijumima već i reizbornost radnih mesta istraživača kao jedan od ključnih preduslova podizanja efikasnosi naučno-istraživačkog rada. Očekujem da će, zbog važnosti ovog pitanja za dalji razvoj naučnoistraživačkog rada u sistemu odbrane, minister odbrane lično angažovati na rešavanju ovog važnog pitanja.
Izuzetno je važno da u Ministarstvi odbrane postoji spoznaja o tome da naučno-istraživački rad u sistemu odbrane ne mora i ne treba da bude isključivo budžetski potrošač, već da integrisan u sistem naučno-istraživačkog rada u Republici Srbiji direktno ili indirektno predstavlja značajan ekonomski potencijal zemlje.
Hteo bih ovom prilikom da kažem i par reči o istraživanju i razvoju sredstava NVO za potrebe opremanja Vojske jer sam na tome bio angažovan duži niz godina.
Prvo bih hteo da napomenem da je Vojnotehnički institut kao nosilac realizacije istraživanja i razvoja sredstava naoružanja i vojne opreme povezivao sve ključne razvojne i proizvodne resurse u zemlji u oblasti odbrambenih tehnologija, i predstavljao ključni oslonac namenskoj industriji. Nije slučajno što se godine najvećeg prosperiteta Vojnotehničkog instituta poklapaju sa godinama u kojima je namenska industrija nekadašnje države ostvarila najveći izvoz sredstava NVO.
Ono što VTI čini ozbiljnom institucijom nije priča VTI-a o sebi već metodologija rada na projektima istraživanja i razvoja koja je propisana u važećem pravilniku o opremanju Vojske koju je u pogotovu u delu koji se odnosi na istraživanje i razvoj potvrdilo vreme.
Kada je reč o razvoju sredstava NVO za potrebe opremanja Vojske Srbije u okvirima definisanim veličinom i ekonomskom snagom sadašnje države kao i projektovanom veličinom njene vojske postoje dve krajnosti u pristupu. Jedna po kojoj treba da se istražuje i razvije sve zašta su u od nekadašnje države preostali istraživačko razvojni resursi Ova krajnost ima za posledicu da se neki projekti, više primereni veličini I ekonomskoj snazi bekadašnje države, realizuju po inerciji i da njihov razvoj traje neprimereno dugo što ima za posledicu negativan stav prema domaćem razvoju kako u delu sistema odbrane tako i šire.
Druga krajnost u pristupu je shvatanje da smo mala država te da je u eri brzog razvoja novih tehnologija i u uslovima ograničenih ekonomskih resursa države, svaki domaći razvoj za potrebe opremanja vojske neisplativ i da se opremanje Vojske može realizovati kroz kupovinu sredstava NVO na domaćem ili svetskom tržištu i da je ključni problem opremanja Vojske vezan za nedostajuća finansijska sredstva za opremanje.
Ova krajnost nosi sobom velke bezbednosne rizike i ima za posledicu zaostajanje u praćenju savremenih tehnologija, urušavanje generacijama stvaranog kontinuiteta istraživačko-razvojnog rada u oblasti NVO. Iskustva nekih malih zemalja u tranziciji to najbolje potvrdjuju.
Obe krajnosti u pristupu imaju loše posledice po definisani cilj stvaranja moderne dobro opremljene i obučene vojske a i po tehnološki razvoj zemlje
Postoji nekoliko ključnih razloga zašto je domaći razvoj sredstava NVO za potrebe opremanja Vojske Srbije neophodan I nužan.
Prvo, u razvojnim institucijama unutar sistema odbrane postoji višedecenijsko iskustvo I očuvan je kontinuitet u razvoju sredstava NVO. Na nekim projektima koji su u toku ostvareni su rezultati koji su uporedivi sa onim što postoji u svetu (zvukometrija, mini bespilotna letilica, širokopojasni radio-goniometar).
Drugo, neka sredstva NVO moraju da se razvijaju u zemlji na principima prototipskog razvoja bez obzira na cenu prototipskog razvoja. Primer za to su komandno-informacioni sistemi koji moraju da se projektuju prema specifičnim zahtrevima i organizaciji Vojske Srbije. Oni uvezuju u sistem sve senzore, borbene platforme, računare, telekomunikacione sisteme i predstavljaju osnovicu za komandovanje u realnom vremenu.
Treće. Istraživanje i razvoj sredstava NVO mora da postoji i radi sticanja znanja čak i onda kada postoji namera da se opremanje vojske vrši kroz kupovinu. Za kupovinu sredstava NVO potreba je isti nivo znanja kao i za razvoj.
Četvrti razlog je ekonomske prirode. Uspešan razvoj sredstava NVO uvek višestruko vraća uložena sredststva u razvoj.
Peti razlog je vazan za podizanje tehničko-tehnološkog i obrazovnog nivoa zemlje.
Šesti razlog vezan je za upošljavanje veoma kvalitetnog inženjerskog kadra odškolovanog na našim tehničkim fakultetima, oživljavanje privrede itd..
Na kraju želeo bi da naglasim da nauka i naučni radnici imaju jednu veoma važnu misiju. Svaki put kada rezultate svog naučnog rada izlažu nekom međunarodnom skupu, naučni radnici su istinski ambasadori svoje zemlje. Jezik nauke je univerzalan. Kada odete ne neki međunarodni naučni skup odmah imate sagovornike koji govore istim jezikom i osetite da ste deo sveta. Svako ko to jednom oseti ostaje zauvek posvećen nauci.
I na kraju dozvolite mi da se u ime nagrađenih zahvalim na priznanjima koja su danas dodeljena.
*********************************************
Kraj govora
NAPOMENA
Sledeci komentari nisu delo pomenutog profesora (autora teksta), vec misljenje urednika redakcije ArmyInfoForuma, a nastala na osnovu licnog iskustva, znanja i rada u ovim oblastima kao i pracenju iste.
Cinjenice koje smatram vaznim a koje su izvucene iz govora
- 1. Misija naucno-istrazivackog rada
- 2. Stvaranje naucno-istrazivackog kadra
- 3. Akreditacija naucno-istrazivackih organizacija
- 4. Naucno istrazivacki rad je vredan ekonomski potencijal
- 5. Usvajanje metodologije rada koja naucno-istrazivacki rad cini validnim i prepoznatljivim
- 6. Krajnjosti u razvoju i neprilagodjenost sadasnjem stanju
- 7. Bezbednosni rizici
- 8. Razvojne institucije i iskustvo
- 9. Vaznost razvoja u zemlji
- 10. Istrazivanje i razvoj je potrebno razvijati cak i ako je namera da se snadbevamo opremom i teh sredstvima iz inostranstva
- 11. Razvoj uspesnih domacih razvojnih timova je mogucnost za visestruki povracaj ulozenih sredstava
Ima sigurno jos detalja koji su vazni za pomenuti ali mislim da je ovo dovoljno za pocetak i sad bih na ovo dodao nekoliko sopstvenih zakljucaka:
1. Misija naucno-istrazivackog rada ne mora da se obavlja samo u vojsci a za potrebe vojske odnosno firmi koje rade u odbrambenoj industriji Srbije (u daljm tekstu OIS). ArmyInfoForum kao redakcija u kojoj je okupljeno nekoliko strucnjaka koji rade na razvojnom Projektu Sistema Lovac (link)- to i dokazuje*. Ono sto je problem u ovome je ono sto profesor pominje pod brojem 6 i sumama novca koje se trose. Mali tim koji je stvoren na AIF-u bi mogao da pokaze i cak dokaze neke nelogicnosti koje su jasno vidljive.
* Tekst je stariji i svakako ne donosi najnovije indormacije o razvoju Projekta Sistema Lovac skljucivo zbog zastite intelektualne svojine.
2. Problemi koji se ovde javljaju a ima ih vise su:
a. zatvorenost naucnih ustanova za saradnju
b. posebna kategorija zatvorenosti je tajnost zahteva koje odredjene uprave imaju prema naucnim ustanovama u okvirima vojske a vezano za razvoj NVO
c. konkuretnost u idejama i zamislima a na stetu onih iz civilstva
d. mogucnost finansiranja odredjenih ideja a prema “konkursu ili zahtevima” cim bi se ostvarile velike ustede a mogucnost izbora boljih i kvalitetnijih resenja (sto je i poenta) dovela na zavidan nivo – u sadasnjosti imamo slucaj da se resenja iz civilstva dezavuisu i da im se ne daje nikakva “validnost” – cime dolazimo na to da je vojska sama sebi dovoljna, ali ja ovde postavljam pitanje da li su resenja koja dolaze iz vojnih naucnih institucija uvek najbolja i najkvalitetnija – prosto to ne zvuci logicno!
e. Obzirom na status koji u ovom trenutku vojska ima a u smislu poslovnosti (procedure, tenderi, ne moze da utice na ceo proces, ne placa samo vec pare idu iz drzavne kase i sl) nece se nista promeniti u narednom vremenu
- #1. Zavod za intelektualni svojinu sve sto ima iole mogucnost upotrebe u vojsci, cak bez saglasnosti autora salje istoj toj vojsci – to je svojevrsna industrijska spijunaza nicim sankcionisana.
- #2. Vojska te materijale pregleda i na osnovu istih izvlaci odredjene zakljucke – Iste zakljucke bi u suprotnom morali da plate na osnovu autorskih prava itekako mnogo.
- #3. Ako je vojsci u interesu da ima ta neka tehnicka resenja ili primenjene ideje – ona ce ih i imati, zeleo to vlasnik dokumentacije (teh. dokumntacija i ideja) koji je istu podneo zavodu za intelektualn svojinu ili ne (Ironija je da bi zavod trebalo da ga stiti). Da ponovim – vojska ce to sto zeli – sasvim legalno i PO ZAKONU – imati bez obzira na njegovu zelju da to ne otudjuje (proda autorska prava na koriscenje, ustupi ih ili omoguci licencnu proizvodnju) sto znaci da je vlasnik ideje i teh. resenja primoran da ih proda i ne samo to. Prodace ih ne pod svojim uslovima vec pod uslovima koji su uredjeni tzv “pravilnikom” koji za to postoji u vojsci a to znaci da ce neko u istoj da “proracuna i pogleda po tablicama” koliko se autor (ili grupa autora) trudio – i on ce dobiti “nadoknadu” koja ne mora biti ni delic onoga sto ta ideja u stvarnosti vredi – sto bas i nije fer – barem je to moje misljenje.
- #4. Autoru ne vredi nikakav trud i nastojanje da zadrzi autorska prava i sve sto uz to ide, i sto on NA ZELI da prodaje ideju vec istu zeli da nastavi da razvija i da na osnovu toga sebi 8ili timu) omoguci posao i to na duge staze (npr porodicni biznis) – prakticno od trenutka predaje dokumentacije u zavod za intelektualnu svojinu, on se moze oprostiti od mogucnosti da sam i u svojoj izvedbi pocne proizvodnju tog nekog proizvoda ili resenja a za potrebe vojske (mozda vlasnik ideje sam bude angazovao firme iz OIS-a i u kooperaciji sa njima nastavio rad odnosno zasnovao proizvodnju). Prosto to je prakticno nemoguce jer mu se zakonom tako nesto ne omogucava (drzava ga je zamolila i on ne moze da odbije). Zakon stiti drzavu a ne pojedinca i drzava na taj nacin ima pravo na sve sto je ako se pogleda slucaj opisan iznad veoma lose i svakako da NE UTICE na zelju ljudi da se upuste u saradnju sa MO, odnosno VS – ili svakako mora se reci bar ne pod tim sulovima. Tu nesto mora da se sto pre promeni! Zeleo bih samo da napomenem da se u odredjenim slucajevima npr ugrozavanja drzavne bezbednosti, nekoj osobi moze oduzeti apsolutno sve osim odece koja je na njemu i hrane za 3 naredna dana. Obzirom da je u pitanju “slobodno” tumacenje o tome sta je ugrozavanje nacionalne bezbednosti – pa treba i o tome razmisliti.
- #5. Na ovaj nacin se ljudi koji imaju ideje “guraju” dalje od sistema (ko bi pod ovim uslovima hteo bilo sta da uradi ili zastiti u Srbiji a da je to sto on daje iole vredno) a sam sistem ostaje “zadovoljan samim sobom” i resenjima koje daje vojsci sto svakako nije najbolje resenje – ni za koga. Ni za onoga ko vodi o nadgleda sistem (MO), ni za onoga ko placa da taj sistem radi kako treba a to su gradjani Republike Srbije.
- #6. Svako ko ima bilo kakvu ideju a koja je primenjiva u sistemu odbrane i OIS-a ce na osnovu iskustva koje ce steci (a ovo iznad je ono sto ga ceka) odluciti da mu ne pada na pamet da bilo sta stiti (poklanja – mozemo to slobodno tako reci) u Srbiji, vec ce to isto izneti van zemlje (nece ga ni pokusati stititi ovde) i patentirati negde drugde, a onda ce mu doci gomila njih nudeci mu da to razvije zajedno i u saradnji sa njima (inostrane naucne ustanove, vojske i industrija) nudeci mu dosta dobre ugovore i novac za isto to – ako to normlano iole vredi. E sad – to je lepo za pojedinca ali gde su tu drzava i OIS. To je po misljenju urednika jako veliki problem a na resavanju istog se treba poceti raditi odmah i pod hitno.
- #7. U slucaju da je neko ipak odlucio da “pokloni” odnosno proda neku svoju ideju ili resenje vojsci i da to bude evaulirano i prihvaceno kao korisno za sistem odbrane, dolazimo do problema isplate. Ispalatu ne kontrolise MO vec neko drugi. Nalog za isplatu daje MO, ali isplatu vrsi kao sto rekoh neko drugi a to moze da potraje mesecima i godinama.
Mali dodatak na sve
Uzmimo primer DARPE (Link) – Cemu ona sluzi – pa sluzi tome da se iz civilstva usisa sve kvalitetne ideje i da im pronadje mesto i upotrebljivost u vojsci – a u Srbiji je obrnuto. Ideje iz civilstva se uopste ne cene a mehanizmi za “manipulaciju” u toj oblasti su jako perfidni i donekle potpuno nepodlezu kontroli.
Ako poslusamo sta je Ministar Odbrane rekao na dodeli nagrada za najbolje naucne radove pripadnika MO i VS, onda se na ovom problemu mora hitno poceti raditi. – Video na kom se nalazi obracanje Ministra Odbrane imate na ovom linku
O svemu tome se moze razmisljati i na drugaciji nacin pa npr mozemo da kazemo i predlozimo sledece:
1. MO a samim tim i VS bi mogla da ako neko ima ideje ili eventualno resenja koja bi uz doradu mogla da budu primenjiva u vojsci, kaze ovako:
- A. Ako Vi napravite sredstvo ili tehnicko resenje koje zadovoljava takve i takve zahteve, mi smo spremni da u roku od 12 meseci od dana kad nam ga ponudite kupimo odredjeni broj komada – Ako iste zahteve ima vise firmi ili timova, time se u mnogome unapredjuju mogucnosti za nabavku onoga sto je vojsci potrebno, razvoj domacih razvojnih kapaciteta kroz takmicenje barem unutar drzave, mogucnost investicija iz inostranstva u domace timove radi modifikacije i prilagodjavanja stranih resenja domacim potrebama cime se ostvaruje veoma kvalitetan i za Srbiju koristan prenos tehnologija i resenja. Istim se dize naucno tehnicki nivo i sposobnost Srbije da u buducnosti sama primenjuje ista ili slicna saznanja u nekim drugim projektima.
- B. Spremni smo da damo nagradu i potpisemo ugovor o nastavku i zavrsetku razvoja ako Vi za odredjeno vreme (npr 6-12 meseci) ispunite odredjene uslove u nekoj varijanti prototipa ili testnog modela (varijanta a podrazumeva skoro gotov proizvod a varijanta b podrazumeva testne ili prototipske modele). Najbolje resenje odnosno tim koji ga je napravio, a na osnovu zahteva vojske Srbije dobija nagradu i mogucnost potpisivanja ugovora sa MO ili VS u kom bi se precizirali detalji o nastavku rada na projektu i dovodjenja zajednickim snagama do razvijenog sredstva.
- C. Do ponudi mladim i sposobnim timovima sponzorisanje sa odredjenim kolicinama novca (od 5.000 do 10.000 Eu) sto bi okupilo jako mnogo mladih timova spremnih da uz odredjene obavezujuce uslove i nadgledani od strane vojske pocnu rad na realizacijama odredjenih zadataka (konkursi mogu biti na svakih 6 meseci). Time bi se ukljucili ne samo privatni timovi, vec i timovi sa fakulteta, a takmicenje bi doprinelo jako velikom broju timova koji bi pokusali da konkurisu za ulazak u taj magicni broj onih koji se finansiraju od strane MO a koji bi onda trebalo da kroz evaulaciju projekata i kroz sam sestomesecni rad donesu jako kvalitetne projekte (razlicite) od kojih ce na kraju MO izabrati jedan ili dva i nastaviti razvoj do kraja.
U varijanti C se podrazumeva da mogucnost ucesca imaju i oni koji nisu stekli uslove za novcanu pomoc, jer ako dovoljno veruju u svoje ideje, nikako im ne treba onemoguciti da ucestvuju u takmicenju. Ako obezbede sami sebi sponzore ili imaju sopstvene izvore finansiranja, nadmetanje ce biti samo kvalitetnije a rezultati bolji.
Fond ili klaster OIS-a
Zelje su da OIS postane sto popularnija, da ti proizvodi budu garant kvaliteta (po recima ministra odbrane), zele se kvalitetnija i bolja resenja za vojsku, zele se strane investicije – pa onda bi mozemo tako reci stvaranje jednog fonda kojim bi upravljalo Ministarstvo Odbrane, a udeo u smislu procene upotrebvljivosti bi imali MUP, Ministarstvo za Nauku – to bi bilo pravo resenje. To bi bilo nesto sto bi moglo da privuce kapital iz inostranstva i dijaspore (obaveza da ulagac ili firma budu Srpskog porekla), cime bi se dosta stvari promenilo u Srbiji. Podigao naucno tehnoloski nivo, unapredila proizvodnja, razvile neke nove tehnologije, procesi i proizvodi, a dijaspora bi ne samo mogla da ulaze uz garancije drzave, vec i da popularise i cak prodaje iste te proizvode sirom sveta. Postoji dovoljno veliki broj pravnih i fizickih lica iz sveta kojima bi ovo bilo interesatno, cime bi osnivanje fonda za razvoj resenja primenjivih u OIS-u blo olaksano, a rezultati vidljivi u prvih godinu do godinu i po dana. U istom fondu bi mogle i cak trebalo da ucestvuju i firme iz OIS-a, cime bi same mogle da pocnu da sponzorisu timove i resenja za koja budu videli da im odgovaraju.
Da li je Srpska Odbrambena Industrija dovoljno jaka da napravi svoj fond ili klaster gde bi svi koji imaju veze sa OIS-om imali svoj kutak, i da sama pokrene razradu jedne ovakve ideje a bez “nametanja” bilo kakvog “nalogodavca” (ukljucujuci tu svakako Yugoimport SDPR) to tek treba da se vidi. Taj fond ili klaster kako god da ga nazvali, bi imao odlicnu saradnju sa MO ali samo kao institucijom koja bi obzirom na svoju ulogu u OIS-u mogla da itekako pomogne, trazi resenja, predlaze pravce u kom bi se islo u pokretanju konkursa i sl. Ocekivanja su da bi i MUP i Ministarstvo za nauku mogli da imaju takodje vazne uloge. Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj je obzirom na svoj polozaj zakonodavca (zakoni koji regulisu oblasti vezane za proizvode dvostruke namene, njihovu proizvodnja i plasman) takodje jedna od vaznih ustanova koja bi imala i interes i potrebu da bude ukljucena u realizaciju citave ideje.
Yugoimport SDPR koji je sada u ulozi integratora OIS-a ali se to svodi na svega nekoliko firmi bi takodje imao svoju ulogu, ali ona ne bi bila nista vaznija od uloge bilo koje druge firme u ovom klasteru Srpske Odbrambene Industrije. Njegova uloga bi trebalo da bude da okupi sve firme OIS-e, da promovise njihova dostignuca i da im pomogne na razlicite nacine, marketinski ih podrzi i pomogne plasmanu njihovih proizvoda sirom sveta – ali to svakako da nije slucaj danas sto je evidetno – sto bi trebalo da se pod hitno promeni. Nasuprot tome OIS fondu ili klasteru bi bas to bio zadatak. Pomaganje razvoja novih projekata, razvoj ideja za sto veci broj oblasti koje pokirva OIS ali i promociju same OIS organizacije sa svim firmama koje je cine.
Ovo su okvirne ideje o tome kako bi se u relativno kratkom roku od godinu dana stvari promenile – jer ako bi se na zahteve za projektima i resenjima usmerenim ka vojnim ustanovama konkurisalo iz civilstva, resenja bi svakako zbog konkuretnosti morala da budu mnogo bolja. Ko je bolji pobedice – a samim tim i MO bi mogla da dobije ne samo na kvalitetu vec i na angazovanju tih mladih strucnjaka za rad na razvoju tih ili nekih drugih ideja za potrebe VS i OIS-a. Beneficije OIS fonda ili klastera bi bile visestruke, jer bi to bila prva nezavisna ustanova koja ne bi bila vodjena samo sopstvenim interesom vec bi bila utsnova ciji bi cilj bio sve iznad navedeno – pocevsi od sponzorisanja razvoja, do pomaganja u promociji Odbrambene Industrije Srbije.
Nesto slicno redakcija ArmyInfoForuma pokusava da uradi, ali za sada posle tri i po godine postojanja jos nismo dobili ali bas nikakvu podrsku (osim verbalne) nijednog ministarstva mada nam je saradnja sa MO izuzetno dobra – na zalost podrska za ove i ovakve projekte, promociju i slicno je izostala cak i sa njihove strane.
Ovo je kraj prvog dela – uskoro ocekujte nastavak. Kroz seriju tekstova cemo se posvetimo ovoj oblasti, da bi je jos bolje analizirali, i skrenuli paznju na mogucnosti da se neks stvari urade daleko bolje – ali cemo pokusati i da pokazemo neko svoje stanoviste u citavoj prici.
Nastavak sledi – najavljujemo: intervju vezan za Zavod za Intelektualnu Svojinu, intervju vezan za MO i nacin postupanja sa projektima kad vec postanu interesatni za MO i VS, a nadamo se da cemo ostvariti i saradnju sa Ministarstvom za Ekonomiju i Regionalni Razvoj sa kojima bi smo razgovarali o sadasnjim i nekim najavljenim zakonskim resenjima a vezano za OIS.
Nadam se da cete uzivati
Urednik
Loading ...
