Suprotstavljanje Albanskom lobiranju za otcepljenje Kosova

Ako Vas informisemo kvalitetno, brzo i pravovremeno - podrzite nas ili pogledajte mogucnosti za saradnju

Tema je preuzeta iz redakcije ArmyInfoForuma – deo za Analize.

УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ – ФАКУЛТЕТ ЦИВИЛНЕ ОДБРАНЕ

СПЕЦИЈАЛИСТИЧКЕ СТУДИЈЕ – БЕЗБЕДНОСНИ МЕНАЏМЕНТ ИЗ ОБЛАСТИ ОДБРАНЕ ОД ТЕРОРИЗМА

СУПРОТСТАВЉАЊЕ ЛОБИРАЊУ КАО МЕТОД ОДБРАНЕ ОД АЛБАНСКОГ ЕКСТРЕМИЗМА
СПЕЦИЈАЛИСТИЧКИ РАД

Ментор:
Др Милан Мијалковски,ванредни професор

Кандидат:
Зоран ХУКИЋ

Б е о г р а д, 2005.године

С А Д Р Ж А Ј

УВОД
I ПОЈАМ ЛОБИРАЊА И ЕКСТРЕМИЗМА
1. Појам и суштина албанског екстремизма

2. Појам, врсте, циљеви и начин лобирања

2.1. Појам лобирања

2.2. Врсте лобирања

2.3. Циљеви лобирања

2.4. Начин лобирања

3. Обезбеђење финансијских средстава за лобирање и реализацију циљева албанских екстремиста

4. Лобирање албанских екстремиста у Сједињеним америчким државама

5. Лобирање албанских екстремиста у Европској унији и Војно атланском савезу

6. Лобирање албанских екстремиста код утицајних појединаца

7. Међународна кризна група (МКГ)

II МОГУЋНОСТИ ДИПЛОМАТИЈЕ СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ ЗА СУПРОТСТАВЉАЊЕ ЛОБИРАЊУ

1. Политичко дипломатске институције

2. Координациони центар за Косово и Метохију

3. Ангажованост медија

4. Ангажованост дијаспоре

III ЗНАЧАЈ АНГАЖОВАЊА МЕЂУНАРОДНИХ ИНСТИТУЦИЈА

1. Ангажованост Организасије Уједињених Нација (ОУН)

2. Ангажованост регионалних организација

2.1. Европска унија (ЕУ)

2.2. Група осам (Г-8)

2.3. Организација за Европску безбедност и сарадњу (ОЕБС)

ЗАКЉУЧАК

ЛИТЕРАТУРА

УВОД

Мало је вероватно да би албански терористи успели да бројчано нарасту и савршено се организују за примену насиља, без изражене иностране подршке. Реч је о разноврсним облицима подршке и подстицаја албанских терориста на Западном Балкану, посебно против Републике Србије, чији носиоци су идентификовани као утицајни појединци, недржавни субјекти, званичници и институције држава, укључујући и коалиције држава. У том смислу регистрована је посебна категорија особа, које мотивисане различитим разлозима отворено подржавају тероризам албанских екстремиста. Ради се о категорији и облику деловања познатом као лобисти или лобирање у функцији тероризма, које је дозвољено законима појединих земаља али је у крајњем противзаконита делатност, јер је сваки начин подстицања и подржавања тероризма у суштини означила или сврстала такве особе у терористе. Наша земља у блиској прошлости и данас,  предузима комплекс мера и активности, да се заштити од тероризма албанских екстремиста. У том процесу постиже завидне резултате посебно у заштити непосредних жртава тероризма. Међутим минималне су јој могућности да уразуми и онемогући лобисте из безбедносног окружења (Западни Балкан – Европа – Свет) да одустану од спонзорисања албанског тероризма. Руководство државне заједнице Србије и Црне Горе у складу са Резолуцијом 1373 СБ ОУН од 28.09.2001. године, која обавезује све земље да воде бескомпромисну борбу против носилаца тероризма, независно од мотива који их покрећу на насиље, чини усиљене напоре да увери лобисте албанског тероризма да
прекину са таквом делатношћу. На жалост, због њиховог опредељења, чије извориште је у идеолошком и првенствено у материјалном погледу (примају огромне своте новца које не подлежу опорезивању у тим земљама) безобзирно настављају са спровођењем лобистичке делатности. Недовољна моћ Србије и Црне Горе да покрене утицајне међународне институције у сузбијању лобирања, које у знатној мери подржава и охрабрује насиље албанских терориста, има за последицу, да је стање на простору Западног Балкана нестабилно и неизвесно. Када би се албански лоби (који је посебно организован и утицајан у Сједињеним Америчким Државама) одредио на адекватан начин, то би био снажан, чак и пресудан сигнал албанским терористима да њихово насиље мора да уступи место мирним средствима решавања проблема и појава на Западном Балкану.

На крају, важно је истаћи да наша земља осим што нема велике могућности да сузбије албанске лобисте у појединим земљама, често у својим органима и институцијама има појаву несхватања огромног значаја ове методе одбране од тероризма.

I  ПОЈАМ ЛОБИРАЊА И ЕКСТРЕМИЗМА

Екстремизам (од лат. extremum, што значи крајност, искључивост) је синоним за једностраност, искључивост, непомирљивост и нетрпељивост. У ширем смислу речи екстремизам обухвата политичка схватања и понашања (појединаца или колективитета) која одступају од онога што је друштвено прихватљиво, легално и легитимно у политичким односима и борбама у оквиру одређеног
демократског друштва.
У ужем смислу, под екстремизмом се подразумева спремност на употребу насиља и уопште најгрубљих метода и средстава ради остварења сопствених политичких  циљева 1). Албански екстремизам карактерише идеолошко извориште – џихад, илегално организовање, разни облици организованог криминалног деловања, терористички акти, завереничко превратничко деловање, изазивање побуне и призивање иностране интервенције. Такође су му својствени привидно мање опасни облици деловања као што су лобирање плаћених појединаца, група и специјализованих организација, субверзивна пропаганда, злоупотреба уставом загарантованих права и слобода, обавештајна делатност и спрега са носиоцима криминалитета. Тежишно је усмерен на насилно рушење уставног поретка, и разбијање територијалног интегритета, Републике Србије односно отимања српске територије на којој би искључиво живели Албанци. Овакве своје подле циљеве легендира ставовима о угрожености Албанаца и у том смислу тражи и добија подршку од страних обавештајних служби, међународних терористичких организација и транс-националних криминалних организација. У ствари  албански екстремисти таквим деловањем стичу знатна материјална средстава  за плаћање албанског
лобија, куповину наоружања и извршење терористичких операција и акција.

1 Илић, П.:„Унутрашњи екстремизам и тероризам“, и Савић А., Основи државне безбедности, Образовно-истраживачки центар Београд, 1998. стр. 73.

Карактеристичан овакав пример јесте њихова терористичка организација „Народни покрет за Републику Косово“ – НПРК (Levizja popullore per Republiken e Kosoves) која је најбројнија у Западној Европи 2). Настала је од такозване нове албанске емиграције – „Покрета за албанску социјалистичку републику у Југославији“ (ПАСРЈ), чији припадници су се веома агресивно испољили у организовању антијугословенских и антисрпских демонстрација, веома интензивно у периоду од 1990. до 1992. године,  упућивањем меморандума и петиција ОУН, међународним институцијама, невладиним организацијама и утицајним политичарима на Западу, ради скретања пажње међународне заједнице на „косовско питање“. Пред агресију НАТО-а на СР Југославију (почетком 1999.), припадници ове организације (преименовали су се у „Народни покрет Косова – НПК”) су на Косову и  Метохији изводили интензивне оружане нападе на припаднике наше војске и полиције, српских и албанских цивила. У иностранству су вршили регрутовање добровољаца за такозвану „Ослободилачку војску Косова“, прикупљали „Револуционарни порез” за делимично финансирање ОВК, куповали наоружање, вршили пропагандно деловање и друге облике деловања за припрему оружане побуне и иностране интервенције против СРЈ.

2 О сепаратистичком деловању НПРК и других организација екстремне албанске емиграције видети: Милошевић, М.:″Албанска екстремна и терористичка емиграција,″ Безбедност, бр.3/1991, стр. 288-297.

Губљење административне и политичке контроле наше државе над делом своје територије, и константан међународни притисак,  дао је подстицај терористичким бандама албанских екстремиста за стварање „Независног Косова”. Препознатљив је њихов облик
политичког екстремизма, кроз карактеристично пропагирање идеје да се на власт долази само „путем оружане силе” и заблуде око настојања за решавање проблема у демократским институцијама друштва, дакле доследног придржавања теза радикалних исламиста.

Комбинација хаоса и сиромаштва у Албанији створили су погодно тло за долазак Осаме Бин Ладена (вођа терористичке „Ал Каиде”), који је, користећи финансирање „хуманитарних делатности” у ту земљу, ушао 1994.године. Општа анархија и пометња у Албанији у последњој деценији 20.века учинили су ову земљу лаком метом за имућне исламистичке терористе: оружје се лако могло набавити; висока незапосленост омогућавала је регрутацију локалних Албанаца за тероризам, њихово обучавање и ангажовање против Србије. Лондонски дневник „Tajms” (март 1998.) је, навео речи Фатоса Клосија, руководиоца тадашње албанске обавештајне службе, да је Бин Ладен слао терористе на Косово, односно да су Осама Бин Ладен и Иранска револуционарна гарда потписали споразум (16. фебруара те године у Техерану) којим консолидују своје операције у Албанији и на Косову, у нади да ће „овај регион претворити у своју главну базу за исламске оружане акције у Европи”. У то време је Иран већ имао значајно обавештајно и „хуманитарно” присуство у Албанији.

Наведеном савезништву у функцији подршке тероризму албанских екстремиста предходио је самит исламских земаља у Џеди (1994) када је склопљен  споразум о „помоћи браћи на Балкану” свим расположивим средствима, укључујући и војну помоћ. Балканско полуострво је одабрано као „упориште за организовани продор ислама у Европу”.

У Албанији је било веома изражено деловање Бин Ладенове мреже, у достављању  новца,  обучавању, опремању и убацивању муџахедина на простор Косова и Метохије. У белој књизи Владе Србије наводи се  присуство четири групе ратника џихада (из
Египта, Саудијске Арабије, Алжира, Туниса и Судана) на северу Албаније и њихово учешће у сукобима на КМ у редовима ОВК. 3)

3 http//www.medijaklub.cg.yu  У пролеће 1999, у време ваздушног рата НАТО против Савезне Републике Југославије, „Vasington tajms” је објавио, позивајући се на америчке обавештајне службе и британски специјализовани магазин „Dzejns difens rivju”, да град Тропоја на северу Албаније представља „заједничко зборно место” Бин Ладенових снага и припадника „Ослободилачке војске Косова”, па одатле и „центар за исламске терористе”. Неки амерички пацифистички e-mail извори наводили су да су обавештајне службе  откриле да је и Бин Ладенова Ал-Каида „обучавала и финансијски подржавала” Албанце и да су се преко границе Косова инфилтрирали босански, чеченски и авганистански муџахедини, у оквиру „прелазака који су кретали из суседне Албаније и током којих су, према споменутим извештајима, долазиле групе до 50 људи”.

Године 1998. Стејт департмент је „ОВК” ставио на листу терористичких организација 4), констатујући да се њене операције финансирају новцем из међународне трговине хероином и позајмица исламских земаља и појединаца, међу којима је, наводно, био и Осама бин Ладен. Према наводима стручњака из Интерпола, друга веза са Бин Ладеном је чињеница, да је Мухамед ал
Завахирија лидер организације Египатски џихад и идеолог Ал Каиде, предводио елитну јединицу ОВК за време сукоба на КиМ.

4 Излагање бившег министра иностраних послова СРЈ и члана Београдског форума Живадина Јовановића на конференцији Београдског форума 22.о1.2002.године на тему „Међународни тероризам” Подаци се могу наћи на сајту www.artel/sr/gost/2002-04-24.htm

„Албанска национална армија” (АНА) – представља један од најјачих потенцијала Ал Каиде у Европи, што се могло уочити током последњих немира на Косову и Метоихији од 17. до 29. марта 2004. године, када су нападајући све српско, албански екстремисти показали високу организованост, максималну агресивност и верску заслепљеност. Основни програм Ал Каиде је
вахабизам, а вахабита има у свим већим местима на Косову и Метохији и Рашкој области (Санџаку). Активна је и милитантна организација „Активна исламска омладина”, која интензивно делује у Босни а председник јој је Аднан Пезо (који је од 1992. до 1995. био у саставу јединице „Ел Муџахедин”). Одбори за људска права из Прибоја, Рожаја и Плава, потврдили су постојање вaхабита у тим градовима и Лимској долини. Вахабизам је програм Ал Каиде, као што је и програм терористичке организације АНА. Када је на Косову 17. марта 2004. отпочело синхронизовано спровођење насиља, две муџахединске јединице, које су
стациониране у логору у Трпезу у Дреници испољиле су своје дејство по припадницима КФОР-а и УНМИК-а. Када се насиље стишало у многим градовима на Косову осванули су графити и дељени леци у којима се КФОР и УМНИК проглашавају окупаторима. У активностима терористичке организације „ОНА” у Македонији учествовало је око 150 муџахедина 5) из Саудијске Арабије, Авганистана, БиХ, и Турске, као и из Албаније, Македоније и са КиМ, који су раније живели у арапским земљама, где су обучавани. На подручју Дренице, у саставу ОВК, од маја до краја јула 1998. године, деловала је комбинована муџахединска
јединица „Абу Бекир Садик”, којом је командовао Екрем Авдија 6) из Косовске Митровице. Активности јединице „Абу Бекир Садик”, набавку и илегално допремање оружја, финансирале су организације из Зенице (БиХ). „Исламски балкански центар”
и „Активна исламска омладина”. У саставу поменуте јединице било је 115 муџахедина, међу њима око 40 страних држављана. Већи број припадника јединица „Абу Бекир Садик”, албанске народности након одлуке да се јединица расформира, вратио се у своја пребивалишта на територији КиМ, док је друга група покушала да пређе на територију Албаније. Том приликом, августа 1998. године, од стране органа безбедности Републике Србије, ухапшени су Екрем Авдија, Шпенд Коприва и Неџмедин Лауша, а потом и остали припадници муџахединске јединице. Због терористичког деловања, осуђени су на вишегодишње затворске казне, али је 2001. године цела група администрирана под притиском међународне заједнице. По изласку из затвора Екрем Авдија је наставио да води организацију, „Исламски биро”, која је проширила опсег свог рада, оснивањем бројних испостава у свим већим градовима Косова и Метохије, а затим и, реактивирао групу муџахедина под истим називом – „Абу Бекир Садик”, са
седиштем у јужном делу Косовске Митровице.

5 http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp Подаци су добијени  приликом хапшења Седуле Муратија, припадника јединице Исмет
Јашари, која је дејствовала на подручју Куманова и Липкова. Пребацивање муџахедина са КиМ на територију Македоније организовао је, поред осталих и Даут Харадинај.

6 Опширнији подаци се могу наћи на сајтовима: http://www.kosovo.com/nevs/arhive/2005/januar-06/2html
i http://www.kurir-info.co.yu/arhiva-2003

2. Појам, врсте, циљеви и начин лобирања

Лоби 7  (енг, lobbi- предворје, предсобље ходник „девојка за све”) у пословном и политичком животу Америке: човек који познаје свакога, нарочито оне који у пословном и политичком животу нешто значе, а без кога се, као посредника, не може ништа важније свршити. Сама реч лоби, са својим примарним значењем (ходник), указује на природу овакве активности.

7 Вујаклија, М.: Лексикон страних речи и израза, Просвета, Београд 1996/1997. године, стр. 514.

Симплификовано 8 лобирање би се могло третирати као седење у ходнику испред врата државног секретара или неког од
конгресмена, константно потезање за рукав и вршење притиска. Лобији су интересне групе које настају из истих разлога као политичке партије и које извесни интерес могу остварити искључиво у политичком окружењу, вршењем сталног притиска. У Европи лобирање има другачији третман него у Америци. Основни разлог је  што  је у Европи развој политичких односа текао у правцу јачања странака, па је лобирање сматрано политички некоректним а веома често и и забрањеним. Код нас је схватање лобирања у већини случајева погрешно, пошто се под тим најчешће подразумева или подмићивање или одређена врста притиска. У нашој земљи термин лобирања се не схвата правилно,  нити његов стварни смисао. Чињеница је да  помињање те речи изазива несигурност и крајњу антипатију. По схватању већине „просечних“ грађана  лобирање се најчешће објашњава као: „када једна корумпирана особа или компанија  врши финансијски и политички утицај на већ корумпираног политичара или владину институцију ради доношења одговарајуће одлуке” 9.) Неке од ових елемената би  било вредно истражити јер негативна запажања о томе како се воде политика и посао нису без разлога присутна у јавном мњењу. Лобирање подразумева  добијање  праве анализе и информације о томе какве су нам шансе да остваримо неки циљ или у ком правцу иду ствари у области за коју смо заинтересовани. Лобирање  представља, легитиман начин да се изврши утицај на структуре моћи, важне за доношење одлука. Данас су у свету лобији свуда присутни, и за успех процеса лобирања најважнији су знање и одговарајући контакти. Лобирање треба прихватати као крајње легитиман и легалан процес. Сопствени лоби имају све озбиљне  државе које подразумевају да светска политика и економија не функционишу на принципима  „правде и  истине”, већ да почивају једино на интересима и  умешности да се они представе и бране. Подаци о томе за које се паре заступају нечији интереси у свету и у којој бранши, нису више никаква тајна и постали су доступни широкој јавности, путем Интернета. Политика је постала веома уносан бизнис и нека врста трговине. Овај посао обављају посебне фирме, чији број свакодневно нараста, и постају фактор без којег нема међународне сарадње. Класична дипломатија, билатерални сусрети, мешовити комитети и разни познати инструменти постали су недовољан и мањкав пут у вођењу спољне политике. Американци су наметнули свој стил, путем лобирања као средства за испољавање утицаја на политичке чиниоце. Њихова демократија одавно функционише тако што се организовано, директно или индиректно делује на оне који имају могућност доношења одлука. Задатак се реализује ангажовањем шире  јавности за одређену идеју или осмишљену политику, за коју често није битно да ли је  исправна.

8 Вујаклија, М.: Лексикон страних речи и израза, Просвета, Београд 1996/1997. године, стр.842. симплификација (нлат.
simplificatio) – упрошћавање, упрошћење, поједностављење.

9 Видети опширније: www.emagazin.co.yu clanak односи са јавношћу-ПР у тексту „ Лобирање“

У Америци има око 180 професионалних лоби агенција чије се услуге крећу у опсегу од петсто хиљада до десет милиона долара. За стварање лобија је потребно најмање од три до шест месеци. Почетком овог века само у Вашингтону је деловало
четрдесетак фирми за лобирање с годишњом зарадом од више милиона долара. Словенија, Хрватска, као и Албанци на Косову, одавно користе услуге лоби агенција.

Лобирање је присутно у свим сферама друштвеног живота. Поједностављено, лобирање се све чешће  врши у ситуацијама када
је потребно остварити неки циљ или усмерити размишљање-погледе јавног мњења на неку појаву у жељеном правцу. Имајући у виду да је изузетно широк спектар активности за лобирање довољно је навести само неке карактеристичне врсте, попут билатералног, етничког, медијског, спортског.

А. Билатерално лобирање: (на примеру САД када је у питању пружање војне помоћи и потписивање билатералног споразума о изузимању држављана САД пред међународним судовима) 10 – често започиње у форми писма упућених владама широм
света, и брифинзима дипломата у САД, наставља се индивидуалним сусретима на високом нивоу и офанзивном пропагандом из Вашингтона. Пошто се исцрпе предходно наведене активности највиши представници администрације, (као што је био Колин Пауел), прелазе на фазу у којој „покушавају да објасне” да ускраћивање војне помоћи земљама које не пристају на билатерални споразум заправо није уцена већ тренутна немогућност (мада је евидентно да се ради о  уцени). Имајући у виду наведено, под билатералним лобирањем подразумевала би се планска и континуирана активност једне земље у односу на другу (е) с циљем да стекне њену наклоност за решавање неког питања или проблема у корист својих националних интереса.

10 Румунија и Израел су за сада једине потписале билатерлане споразуме. 2003 године Румунија је одреаговала брзо, али се исто тако брзо, мада дипломатски увијено и покајала. За европску дипломатију овакав наступ САД значио је подривање рада Уније, с обзиром да је већина земаља која тренутно чека на пријем у НАТО истовремено и на листи чекања за ЕУ. Намерно или не, али испада да је Вашингтон, лобирањем против међународног кривичног суда, покушао да из другог плана надигра европске савезнике , вршећи непоседно притисак на многе европске земље да практично бирају између ЕУ и НАТО (тј. САД).. Швајцарска, Канада, Норвешка, Словачка, Естонија и Југославија међу првима су неопозиво одбиле ову „уцену”. Опширнији подаци се могу наћи на сајту http://www.economist.co.yu/magazin/em100/glo/msk.htm

Б. Етничко лобирање: Припадници многих етничких заједница из појединих земаља у свету, организовани у политичке, културне, екстремистичке, терористичке колективитете, и сл. троше знатна финансијска средства да придобију у САД утицајне појединце за своје циљеве и интересе. Уколико у томе успеју, односно успоставе лоби, посредством истог настоје да заокупе пажњу у врховима америчке администрације за свој  „проблем” у смислу његовог решавања које је најчешће противно националним интересима матичне земље дотичне етничке заједнице или националне мањине. На тај начин, САД ризикују да буду узрочник усложавања опште и безбедносне ситуације у дотичном региону. Дакле, догађа се грубо кршење Повеље ОУН и међународних норми.

В. Медијско лобирање (пример рада филмске индустрије) –Лобистичка агенција Ruder & Fin, је на западу исценирала своју истину и медијски покушала оправдати  агресија НАТО на Југославију и протеривање стотина хиљада Срба са Косова. Невероватно је али и истинито да је у Србији  без деманта пропраћена  тврдња Бернар Анри Левија изнета у његовом филму „Сарајево“ како су „Срби, исто као и немачки нацисти, упали и окупирали Босну“, (биоскоп РЕКС – Београд) или случај РТВ Пинк
који је имао озбиљан проблем имиџа, како у Србији и региону, тако и у САД. Било је потребно ангажовање лобистичке агенције из иностранства, да би се преобразио имиџ компаније, која је путем кратких репортажа, презентације рада компаније у релевантним  иностраним установама и телевизијама постигла одличне резултате. Данас је ТВ Пинк најпопуларнија станица у Републици Српској и налази се на трећем месту у БиХ. „Barbour Graffith and Rogers“, су успешно одрадили свој део посла, показујући способност да на прави начин представе њихову позицију у администрацији САД и на другим важним друштвеним нивоима где је ТВ Пинк представљена као модерна, и способна компанија.

Г. Спортско лобирање – Пријем Рукометног савеза Косова (на Конгресу ЕХФ у Будимпешти 2004. године) поред матичне државе у ову европску спортску федерацију представља својеврстан дипломатски скандал. Овим поступком  показало се
да се адекватним  лобирањем потези политичара, привредника, финансијских моћника, преливају у све сегменте живота, па и у спорту. Наиме, да би нека држава уопште могла да се обрати Међународном олимпијском комитету (МОК) за пријем, мора да буде чланица у барем три светске спортске федерације. Албанци са Косова и Метохије успели су да остваре то у стоном тенису и рукомету, па им недостаје још само један спорт који би их званично признао да испуне квоту од три чланства. Тренутно водеће
личности спорта на Косову и Метохији  хвале се да имају могућности и за трећу спортску дисциплину што ће објавити по пријему у рукометну породицу.

Услуге професионалних лобиста користе, између осталих, разне индустрије, стране земље, корпорације, активисти за и против
слободе на побачај, пензионери, стјуардесе, дуванска индустрија, власници личног оружја, земљорадници, групе за права жена, доктори, здравствене институције, осигуравајућа друштва, банкаре и стотине других интересних група.

Било који људски колективитет- државни, недржавни, или транснационални делује у складу са пројектованим циљем или више циљева, које покушава да постигне, очува и оснажи применом адекватних метода деловања. Лобирање је један од регистрованих начина постизања циљева. Тачније речено људски колективитет који се одлучи да лобирањем постигне  неки свој циљ, с тим у вези израђује план. У вези са циљевима које поједини субјекти покушавају да постигну лобирањем упутно је навести да се са формирањем лобија не стиче гаранција да ће нека компанија или страна држава аутоматски успети да оствари свој интерес. Међутим, ко нема свој лоби, нема добрих шанси за успех.

Лобирање је у Америци озваничена врста занимања којом се баве професионалне лоби агенције. Ове агенције веома често остварују контакте са  лицима која имају добра познанства у свету политике. Најупућенија лица у овој области су бивши и садашњи сенатори и конгресмени који директно могу да утичу на промене закона и одлука, у интересу појединих држава, фирми или појединаца. Толико су утицајни да се поједине одлуке у вези са мерама које предузимају САД према другим земљама разликују, (од тога о којој се држави ради), иако се ради о истим или сличним ситуацијама 11. Сила, никако или веома тешко признаје да је погрешила. Учињену неправду може да ублажи само историја, али закаснела истина више ништа не значи
оштећеној страни. Лобирање и појава центара који се, баве „протежирањем” националних влада, светским финансијерима и Белој кући, постала је елеменат спољне политике и дневне дипломатије. Амбасаде више нису  довољне за  продор у политички живот и америчке институције.

11 Баришев, М.:„Курди и Албанци,” „Глас  Русије”, „Политика” 04.05.1999 стр.6 – упоређујући положај Курда у Турској и Албанаца у Србији каже: „Шта би сте рекли када бисте чули следеђе саопштење: Већа група припадника југословенске војске уз подршку тенкова и авиона започела је војну операцију у суседној Албанији. Циљ операције је гоњење и уништење екстремиста из ОВК. Рекли би сте сигурно да су то којештарије. Па ипак тако нешто се дешава. У овом саопштењу из
Анкаре заменили смо неколико речи. По среди, није југословенска већ Турска војска, није Албанија већ Ирак, нису екстремисти из ОВК већ Курдске Радничке Партије. Све остало је исто.”

Албански лоби, преко америчких политичких кругова систематски обједињује албанску емиграцију свих политичких боја и уз помоћи утицајних америчких политичара попут Роберта Боба Дола, Ала Гора, Џозефа Диогардија, Де Консинија раде на прикупљању великог новца за лобирање независности Косова. Америчко-албански лоби прикупља стотине милиона долара за
различите поступке и фазе које треба да Косово и Метохију припреме за независност. У почетку би то била “условна независност” која би била изван Србије и под контролом САД-НАТО а касније пуна независност. Поред сенатора и конгресмена албанско-амерички лоби ангажује и лобисте у значајним институтима и центрима за стратешка истраживања. Пре свега упориште је у Центру за стратешке и међународне студије из Вашингтона са др Бугајским, али и преко Међународне кризне групе, центра за превентивне акције и Аспеновог института. Један од најјачих практичара политике независности Косова је Мортон Абрамовиц који је својевремено у Рамбујеу био саветник албанске делегације.

Албанци који су до сада дали око сто педесет милиона долара у те сврхе, до сада су постигли много, с обзиром на то да су 1990. године планирали као циљ стварање независног Косова за 15 до 20 година. Мило Ђукановић 12 и црногорска влада за лобирање су дали око 4,5 милиона долара а Србија није издвојила ни динара. Колико је велика упорност лобиста у остваривању „зацртаних” циљева показује следећа изјава пензионисаног немачког генерала Хајнц Локвеја за „Berlinger cajtung, јуна 1999. године о томе „да су пре почетка ваздушних напада на СР Југославију постојале добре шансе за мирно решење кризе на Косову, али су проигране паушалним, једностраним и пристрасним ставом веђине чланица алијансе у прилог косовских Албанаца а против Срба”. По изјави  Локвеја „САД су, још много пре Рамбујеа имале чврсту намеру да војно интервенишу,” да је цела игра на Косову била „партија са обележеним картама,” било је јасно и из наредбе Вилијема Вокера, издате већ крајем
јануара 1999. године да се предузму мере за евакуацију верификационе мисије ОЕБС-а,  иако још није ни била комплетна као и евидентним показатељима да се ситуација на терену смирује 13 ) Амерички лобисти користе једноставне, боље речено „изузетно сирове” начине за протурање својих иницијатива. Углавном раде тако што прво припреме „терен” за своју и светску јавност о насталој ситуацији у региону за који лобирају, на начин како то њима највише одговара. Битно им је само постизање осмишљеног циља и у ту сврху користе се свим дозвољеним и недозвољеним средствима, не водећи рачуна о међународном праву и историјском наслеђу земље против које лобирају. Конкретне примере оваквог понашања имали смо на политичкој сцени у вези решавања проблема на нашим просторима. Американци су у два наврата покушали да припреме политичку подлогу за одбијање  „мировних” докумената, јер им је био потребан повод за употребу силе и физичко присуство на терену. На њихово изненађење потписани су споразуми за које су Американци унапред знали да су припремљена  документа увредљива и
неприхватљиви за српску страну. То је први пут било са Републиком Српском, када је амерички изасланик Ричард Холбрук понудио верзију плана Алије Изетбеговића, коју је влада на Палама на њихово запрепашћење потписала. Након тога, повод за интервенцију био је масакрирање цивила на пијаци „Маркале” (28. августа 1995.године). Иако је било очигледно да граната није могла бити испаљена са српских положаја, Клинтонова администрација „након јавног згражавања” предузима масовно бомбардовање циљева на територији Републике Српске. На правдању предузетих драстичних мера и поступака, према Србима, пред америчком и светском јавношћу изузетан  допринос су дали  Ричард Холбрук, генерални секретар НАТО Вили Клас и портпарол америчког Стејт департмента Николас Бернс. Други пут са Србијом када је политичко руководство потписало десет принципа Контакт групе, за решавање кризе на Косову и Метохији, због запрећене опасности по судбину земље. Изненађени овим потезом албански сецесионисти одбијају да потпишу докуменат јер ни њима ни њиховим менторима, никакав миран расплет није одговарао. Америчка дипломатија је била затечена 14. Албанске интересе најватреније је заступао конгресмен Диогарди, али је значајна подршка стизала и од републиканског сенатора Роберта Дола, за кога се данас у Вашингтону говори да би могао бити (или већ јесте) главни лобиста задужен за пројекат „независне Црне Горе“.

12 Изјава политичког аналитичара Кресовић;Т.:за  Глас јавности, Београд 29.07.2004. године. Опширнији подаци се могу наћи на http://www.glas-javnosti.co.yu

13 Вилић, Д, и Тодоровић,Б.: „Тероризмом у нови светски поредак“, Графо Марк. Београд,1999. стр.266.

14 Ове тврдње поткрепљује и писање америчких јавних гласила: „Hjuston Hronikl 28. марта 1999. године, и Wasington post јуна 1999. године.“ јавно су у својим текстовима постављали питање „Зар је неко могао очекивати да ће Срби то прихватити?
“ или „Да ли би сте ви потписали овакав споразум? “

У САД су некадашњи сенатори или конгресмени, најпогоднији и најтраженији лобисти јер знају људе и путеве остваривања интереса кроз систем. За ову врсту људи прилично одомаћен израз „revolving door“ (врата која се окрећу) – реч је о људима којима по престанку функције у Сенату и Конгресу, ангажовање буде у управним одборима великих фирми и скупо наплаћују своје познавање система изнутра. Када они окрену нечији телефон са намером да лобирају за нешто или некога, с друге стране жице их по правилу пажљиво слушају 15. Везано за потребу постојања лобиста један од лобиста српског порекла Дејвид Вујић, саветник фирме „Vilijams Malen stratedžiks“ тим поводом каже: „Не може се лобирати из Милвокија, Питсбурга или Кливленда. Лобиста мора да буде 24 сата дневно у Вашингтону, седам дана у недељи и то неко ко разуме политички процес и поседује два важна инструмента: приступ и утицај. Оне земље које немају своје лобисте у Вашингтону за конгресмене, сенаторе и друге политичке званичнике готово да и не постоје“.

16. Лобирање  треба посматрати из два угла. Један је када се лобирање  врши у САД а други када се оно одвија на међународној сцени. У савременом свету, у коме САД доминирају као једина суперсила, један од најважнијих елемената за одржавање добрих односа са Америком, а самим тим и са „остатком света“, је одржавање јаког лобија у Вашингтону. Главни закон који регулише лобирање у САД је Закон о порезима, који дефинише две врсте лобирања: „директно лобирање“, које подразумева директно утицање на законодавни део власти и „лобирање из корена“, односно покушај да се утиче на законодавце индиректно, мобилишући јавно мњење и подстрекујући америчке грађане да утичу на своје представнике у Конгресу да гласају за одређене законе. У другом случају систем функционише отприлике на следећи начин:

17 кад се суоче с крупним међународним проблемом, САД прво ангажују своје институте за међународне односе. Тада институти организују студијске посете, конференције и „округле столове” о насталом проблему 18. Након пар месеци, стручњаци се повлаче из јавности и подносе извештаје и предлоге. Затим се наредних пар месеци проблем разматра и расправља у Савету за националну безбедност, Стејт департменту, Пентагону, Централној обавештајној служби (ЦИА)  и приватним „трустовима мозгова” који покажу интерес за назначени проблем. Након анализа и на основу националних интереса администрација САД
утврђује политичке ставове које у јавност најчешће износи дипломата или политичар средњег ранга и ако их политички кругови и јавност прихвате, они постају званична политика Сједињених Држава у односу на конкретну земљу која се касније тешко мења. Лобирање је широко прихваћени вид деловања од стране највећег дела грађана и групација у Америци као најбољи начин да постигну своје циљеве. Практично, лобирање пре свега подразумева ангажовање неке од утицајних фирми за односе са јавношћу која ће континуирано лобирати за свог клијента.
Фирме за односе са јавношћу то раде на следећи начин:
1 кроз дневна саопштења за штампу и контакте са медијима;
2 организовањем састанака са члановима америчке владе и Конгреса и другим утицајним особама;
3 kоришћењем низа различитих начина да утичу на јавно мњење.

15 Недељник Нин 27. фебруара 2003. године у тексту Шта је лоби? изнео је да је публициста Хедрик Смит у својој књизи Игра моћи написао – како мали број људи у Вашингтону може себи да дозволи да одбије сусрет или разговор са неким ко је до јуче радио за Белу кућу. Ангажовањем и плаћањем таквих људи као лобиста не купује се аутоматски победа, већ пре свега приступ центрима моћи и одлучивања, пише Смит. Опширнији  подаци се могу наћи на сајту  http://www.nin.co.ju/2003-o2/27/27634.html

16 www.artel.co.yu/sr/izbor/jugoslavija – Анализа стручњака групе Апис (специјално за Артел-Геополитику) Београд 12.07.2002. године (у закључку текста).

17 Излагање Стивена Мајерса, професора универзитета за националну одбрану у Вашингтону и некадашњег заменика шефа радне групе за ЦИА-е за Балкан и извештај међународне кризне групе ttp://www.artel.co.yu/sr/

18 Пошто се утврди став према одређеном међународном проблему, истраживачи се касније јављају углавном у функцији „јавне дипломатије”, као тумачи и, ређе, као извршиоци политике администрације. На пример, током рата у Босни и Херцеговини и, нарочито, на Косову и Метохији многи новинари и историчари утркивали су се у писању „инстант-историја” чија је главна сврха била да пруже стручну или псеудостручну подлогу политици коју су западне земље водиле на Балкану.

Хрватска влада је сваког месеца уплаћивала 19 вашингтонској фирми за односе с јавношћу Ruder and Finn Global Public Affairs  10.000 долара (плус сви трошкови) како би члановима Конгреса, функционерима администрације и медијима преносила  „повољну слику о Хрватској”. Поред наведеног (према подацима са интернета)  за првих шест месеци 1997. платили су 596.998 долара фирми Hunton & Williams за заступање интереса Загреба у америчком Конгресу, као и за организовање сусрета чланова хрватске владе са званичницима САД-а, потенцијалним инвеститорима, новинарима и свима онима који у Вашингтону могу у датом моменту бити један од фактора који им помаже у остваривању постављеног циља. Исте године у истом периоду и кабинет председника Хрватске потрошио је 74.885 долара за сличне услуге. Босанска влада плаћала  је истој фирми услуге које су се састојале од пласирања коментара, штампање текстова спољних сарадника и писама уреднику. Ruder & Finn  је у име владе у Сарајеву, од јуна до децембра 1992. године организовао више од 30 интервјуа код највећих новинских организација у САД-у, послао 13 саопштења за штампу, 37 факс извештаја о тренутном стању, 17 званичних писама итд20. Поред наведеног
уговорио је састанке босанских функционера са Алом Гором, в.д. државног секретара Лоренсом Иглбергером и десеторицом утицајних сенатора, укључујући у то време и лидера сенатске већине Џорџа Мичела и лидера мањине Боба Дола. Систем лобирања албанских екстремиста у је сложен (Slika 0001).  Заинтересована земља (или група лобиста заинтересоване земље) за добру новчану надокнаду ангажује једну или више лобистичких (ПР) кућа. Лобистичка кућа за потребе свог налогодавца остварује везе са представницима Стејт Департмента, Конгреса САД и удружења индустријалаца. Паралелно са деловањем лобистичких кућа то чине и представници амбасаде дотичне земље. Представници  Удружења индустријалаца свој интерес образлажу  представницима власти који са тим упознају председника САД и предлажу трговинске уговоре. На основу склопљених уговора омогућава обострани проток роба и  обрт средстава (стварају се и такозвани статуси повлашћене нације у  трговинским односима). Поред тога плаћена лица у Конгресу и сенату лобирају за интерес одређених етничких група својим личним утицајем и  ангажовањем својих пријатеља и познаника унутар конгреса и сената. Ово је најбољи и најбржи пут за формирање политике и обликовање јавног мњења за остваривање политичких циљева одређене етничке групе, јер остварују
подршку нај моћније земље на свету и њезиних следбеника.

19 Дневни лист Политика , Београд, 01.03.2001.,у тексту Сенатор са Формозе. Опширнији подаци се могу наћи на сајту http://vreme.com/arhiva.co.yu

20 Босна је платила фирми Ruder & Finn  82.648 УСД за трошкове од 1. јуна до 30. новембра 1992. То је Ruder & Finn  више него оправдао својим радом, писао је  „The Atlanta Journal and Conctitution ” у тексту „Тајно оружје”: „Америчке ПР фирме продају Србе као лоше момке”: Београд, 1999. http://www.emins.org/publikacije/evropaplus/broj11/67.htm

Односи са јавношћу представљају  битну компоненту дипломатије. Без доброг ПР (фирма за односе са јавношћу public relations – ПР), дипломатија много теже долази до замишљених циљева. Од самог тренутка избијања рата у СФРЈ у јуну 1991, односи са јавношћу имали су пресудну улогу за коначни исход сукоба на простору Хрватске и БиХ. Какви су били ефекти таквог рада може се видети и из примера извесног Стива Вота, добровољног радника једне хуманитарне организације у Босни. Стив Вот је једној
британској радио-станици изјавио да српски снајперисти добијају хиљаду марака за свако убијено муслиманско дете и  да је тако убијено 400, а рањено око 11.000 босанске деце. Вест је лансирана у свет и постала „чињеница”, јер су у то време све РТВ станице извештавале о свакодневним дејствима снајпериста. Новинару британског часописа „New statesman and Societu”, Карлу Волдрону ова тврдња је била претерана. На крају свог истраживања  установио да је вест направљена у фирми Ruder & Finn и
затим пренешена у свет. 21. За то време, српска пропаганда је ћутала и ништа није предузела у вези демантовања изречених лажи које су јој касније изазвале тешке последице. У Њујорку је 24. маја 2004 године одржан састанак најутицајнијих албанских лобиста у САД, а у организацији бившег америчког дипломате Ричарда Холбрука. Договорено је да Албанци у САД учествују у финансирању изборне кампање демократског председничког кандидата Џона Керија, (што су и учинили) а заузврат је албански лоби обећао независност Косова 22. Док су Хрватска, Босна и Албанци ангажовали веома успешну ПР фирму – Ruder & Finn, да их саветује о односима са јавношћу и предводи њихове лобије у САД, Влада Србије није учинила ништа на том пољу.

21 Извор, дневни лист „Политика” од 01.03.2001. Опширније на сајту http://www.vreme.com/arhiva

22 Извор, дневни лист – „Вечерње Новости” Београд, 21.10.2004. године преноси  „Бета”, о састанку најутицајнијих албанских лобиста у САД у тексту „Џон Кери добио албанске паре”. Опширније на сајту http://www.pcnen.cg.yu

3. Обезбеђење финансијских средстава за лобирање и реализацију циљева албанских екстремиста

Извори финансирања терориста никада нису чисти. Они су  по правилу, везани са такозваним прљавим организацијама, било да је реч о обавештајним службама које иза њих стоје, или да је реч о криминалним организацијама. Пошто, у последње време, ове друге имају више новца, тероризам се све више ослања на криминалне организације. Тероризам албанских екстремиста на Косову и Метохији је класичан пример. Он се ослања на оне који раде са дрогом. За узврат, терористи и њихови политички заштитници обезбеђују политичке и законске попусте за оне који се баве илегалним прометом наркотика, што, у крајњем случају,
представља симбиозу интереса, а не патриотско удруживање. Путеви новца од илегалног промета дроге се добро крију. Најчешће на сцену ступају невладине организације, које, провлаче новац. При томе део новца остаје њима, а део се уплаћује тамо где, је налогодавац новац наменио, политичарима и новинарима за које претпостављају да би могли, путем својих делатности, помоћи албанском сепаратистичком покрету. Албанија директно поспешује тероризам  на подручју Косова и Метохијекоје. У специјалним логорима од Тропоје до Тиране вршила је обучавање терориста. На жалост, и неке западне земље дале су своју подршку у оној мери у којој су дозвољавале организовање терористичких делатности, прикупљање помоћи за терористичку делатност на својој територији, а неретко, и аранжмане терориста са одређеним лицима из тих земаља, са циљем 
обезбеђења њиховог опстанка у тим земљама. Наравно, ту су и арапске земље, које су давале више финансијску и моралну него војну или неку другу подршку албанским терористима на Косову и Метохији. Албански терористи на Косову и Метохији нису се усудили да се везују за арапски свет, знајући да Сједињене Државе не воле исламски фундаментализам и плаше се да седе на две столице, тако да одржавају везе са исламским светом ради новца. Осим тога ту су и путеви дроге који се преко њих
крећу са Истока. Раније извештавање је потврдило да се тероризам на Балкану финансира пре свега кроз шверц наркотика. Хероин – вредан 12 пута своје тежине у злату – далеко је најпрофитабилнија роба на тржишту. Један килограм хероина, вредан 1.000 УСД на Тајланду, има великопродајну вредност од 110.000 УСД у Канади, са уличном вредношћу од 800.000 УСД. Шверц хероина је постао изузетно користан за ствар албанског сепаратизма. Балканском рутом (Slika 2) хероин путује кроз Турску, БЈР Македонију, Косово, Албанију и Босну на путу за западноевропска тржишта. Вредност хероина који се туда испоручује је 400 милијарди УСД годишње. Још 1996. године је америчка Агенција за борбу против дроге (ДЕА) 23 изнела детаље о Балканској рути а у извештају. 1998. год. Агенција за борбу против дроге је навела да су косовски Албанци постали други најважнији шверцери на Балканској рути. Према америчком Стејт департменту, четири до шест тона хероина пролази кроз Турску сваког
месеца.1998. године је немачка савезна полиција замрзла два банковна рачуна у једној банци у Дизелдорфу, која су припадала организацији „Уједињено Косово”, након што је откривено да је осуђени шверцер дроге, косовски Албанац, уложио неколико стотина хиљада долара на ове рачуне.

23 http://www.balkansecurity.com/arhiva/20021120/bodym1s4.php3 – У свом извештају о ОВК и шверцу дроге, лист Монтреал Газетте је написао: „…Мајкл Левин, 25-годишњи ветеран ДЕА, који је напустио ову агенцију 1990.године, рекао је да сматра да су обавештајне службе САД без сумње знале о везама ОВК са шверцерима дроге. „Они (ЦИА) их је штитила (ОВК) на сваки начин на који је могла. Све док ЦИА штити ОВК, имате највеће руте шверца дроге заштићене од било какве  полицијске истраге”, рекао је Левин, који подучава америчку и канадску полицију, укључујући ту и Краљевску канадску планинску полицију, тактикама и контроли достављача. „Докази су непобитни” рекао је он, објашњавајући да његова информација потиче од „извора унутар ДЕА”.

Почетком 1999. године италијански суд у Бриндизију је осудио једног Албанца шверцера дроге, по имену Амарилдо Вриони, који је признао да набавља оружје за ОВК од мафије, у замену за дрогу. Исте године 23. фебруара, чешка полиција је ухапсила Пинца Доброшија, шефа једне албанске косовске банде за шверц дроге. Док су претраживали његов стан, открили су доказе
да је он наручио лако пешадијско наоружање и ракетне системе. Нико није испитивао шта би један мали дилер радио са ракетама. Тек касније је чешка полиција открила да их је он испоручивао ОВК. Чеси су испоручили Доброшија у Норвешку, где је побегао из затвора 1997. док је служио 14-годишњу казну за трговину дрогом. Огранци албанске мафије простиру се по целој Европи. Према Интерполу, албански дилери дроге чинили су 14% од оних ухапшених за шверц хероина 1997. године. Док је просечни дилер привођен са два грама хероина, Албанци су у просеку имали 120 грама у свом поседу. Скандинавске земље тврде да Албанци контролишу 80 одсто хероинског тржишта код њих. Швајцарска тврди да је 90 одсто трговине дрогом у тој земљи повезано са Албанцима. Немачка полиција тврди да Албанци чине највећу групу умешану у трговину дроге и  да косовски Албанци увозе 80% европског хероина. Толико је доминантно присуство Албанаца у трговини дрогом да многи европски корисници незаконите дроге исту називају „Албанка”. Корист од трговине дрогом је очигледна по Приштини – много више него корист од помоћи Запада. „Нове зграде, бољи путеви и софистицирано оружје – много овога је купљено од дроге,” ова
покрајина  би могла да се развије у виртуелну нарко-државу и поред мировних снага. По изјави Марка Ницовића, бившег шефа полиције у Београду, сада инспектора који ради  са Интерполом, међународном полицијском агенцијом, „400 до 500 косовских Албанаца преноси пошиљке у рангу 20 кг, док су око 5.000 косовских Албанаца мали дилери, који рукују пошиљкама мањим од два килограма. У једном тренутку 1996. године, више од 800 етничких Албанаца је било у затвору у Немачкој, оптужено за
шверц дроге. Сада када нема рата и југословенске полиције, шверцери дроге су поново отворили стару Балканску руту. Криминалци воле да се пењу горе као и сваки други бизнис, а косовски Албанци постају пословни лидери. Они су постали равноправни партнери са Турцима” 24.

24 Извор: Дневни часопис „Политика” 05.11.2002., наслов текста „Дрога и тероризам”.

Италијанска национална полиција је открила 25 нови домет косовских Албанаца у трговини са наркотицима, када су спроводили такозвану „Операцију Приштина”. Карабињери (италијанска полиција) су открили ланац веза које су потицале са Косова и шириле се кроз девет европских земаља, проширивши се у Централну Азију, Јужну Америку и САД.

25 Извор Дневник Нови Сад 24.02.2004. године у тексту „Бриљантна операција генерала Минија” http://www.dnevnik.co.yu/arhiva
 
Агенцијаза борбу против дроге је ћутљива по овом питању. 26 Када разматрамо одакле све пристиже новац на Косово и Метохију, треба кренути од бивше „Организације марксиста и лењиниста Косова” која је годинама имала своје седиште у Швајцарској, где је оформила фонд „Домовина зове” и отворила рачуне у 12 земаља (Аустрија, Норвешка, Данска, Канада, Француска, Шведска, Швајцарска, Италија, Белгија, Холандија, САД и Немачка). Треба напоменути да су те земље знале да су рачуни отворени за прикупљање новца намењеног за финансирање сепаратистичког покрета и терористичких акција и да нису ништа предузеле да се ови рачуни угасе, иако су то били у обавези по актима међународног права.

27. Организација мења своје име у „Народни покрет Косова” и данас држи под контролом све институције на Косову и Метохији. Чланови овог покрета су личности које имају великог утицаја на сва косовско метохијска збивања а то су: Хашим Тачи, Јакуп Краснићи, Хидајет Хисени, затим саветници  Бајрама Реџепија (у скупштини) Рамадан Авдију и Биљар Шерифи, Џавит Халити који је сива еминенција НПК. Овај податак поткрепљује и чињеница да су главну улогу за логистику у врху ОВК имали Џавид Халити и Азем Суља а на терену Џавит Гаши звани Пљаку и Рамуш Харадинај (који је имао 4-5 пунктова за набавку оружја од којих је једна линија ишла до САД).

26 Према Мајклу Кутузису, wеbsajt ДЕА је раније имао део са детаљима о шверцу косовских Албанаца, али недељу дана пре него што је почело бомбардовање Југославије, овај део је нестао. „ДЕА не жели да јавно прича (о ОВК) ”, говорио је директор ОГД, Алан Лабрус. „То је за њих непријатно”.

27 Гаћиновић,Р.: „Насиље у Југославији- Злоупотреба хуманитарних организација” стр 363. Вилић, Д. и Тодоровић, Б.: „Тероризмом у нови светски поредак ” у фусноти 18, стр. 253.

Албански мафијашки предводници 28 су често  и политички лидери или водеће личности у политичким круговима формираним
на Косову и Метохији. Очигледан пример наведеног су  терористи и криминалаци Хашим Тачи лидер Демократске партије Косова (ДПК) и Рамуш Харадинај лидер Алијансе за будућност Косова (АБК). Територија Косова и Метохије је што се тиче организованог криминала подељена на три главне интересне зоне:
1 Област Дренице коју контролише клан Тачи;
2 Oбласт Метохије коју контролише клан Харадинај;
3 Област Лаба коју контролише клан Рустема Мустафе Ремија;

28 Извор: http://www.artel.co.yu/sr/izbor/jugoslavija  , Београд 2003, Основи стратегије албанског сепаратистичког покрета

На челу клана Тачи, познатог и као „Дреничка група” налази се Хашим Тачи. Поменута група држи под контролом око 10 до 15% укупног броја криминалних послова на КиМ, који се односе на шверц оружја, крадених аутомобила, горива а делимично и цигарета, као и на проституцију, остварујући финансијску везу са члановима, албанске, чешке, македонске и српске мафије. Тачијева сестра удата је за Сејдију Бајруша једног од вођа албанске мафије. Тачи контролише већи део организованог  криминала у региону Исток-Клина-Србица-Приштина. Најближи сарадник у шверцу украдених аутомобила му је Фадиљ Тачи, а на том послу сарађује и са криминалним кланом Китај. На подручју општине Клина, организовањем проституције се бави Хамид Тачи, док се пословима шверца дроге и трговине проституткама Хашим Тачи бави заједно са Мехмедом Тачијем,  Бетушом Зихуголијем и Енгелом Шабанајем, званим „Анђео”. Преко Мехмеда Тачија, Хасшим Тачи је укључен и у илегалну трговину оружјем и горивом. Уз Екрема Луку, Фљорија Маљокуа и Исмета Османија, Тачи је један од вођа у илегалној трговини цигаретама на КиМ. Тачијев близак сарадник у пословима организовања проституције, шверца наркотика и оружја је Ђавит
Хаљитај, који се, између осталог, бави и пословима застрашивања, уцењивања и елиминације Тачијевих политичких противника.

На челуклана Харадинај, налази се Рамуш Харадинај најутицајнија крминална личност у области Метохије, на подручјима Пећи, Дечана и Ђаковице. Организована криминална групација (криминални фис) на чијем је челу Харадинај позната је под именом „Метохијска група” или „Дукађин”. Криминални фис Харадинај, чији су истакнути чланови и Екрем Лука, Насер Кељменди, Иса Баљај, Артон Тољај, Авдуљ Мускољи и Аљи Хаскај, усмерен је на илегалну трговину оружјем, наркотицима, акцизном робом, краденим возилима, као и рекетирањем шиптарског становниства на КиМ. Кријумчарена роба се дистрибуира у Македонију, југ централне Србије, Рашку област и Црну Гору, коришћењем путног правца Пећ-Кула-Рожај. С обзиром на блиске везе Рамуша Харадинаја са припадницима бивше ОВК који су након наводне  демилитаризације прешли у КПС и КЗК као и на политички утицај који има као председник и један од лидера најјачих шиптарских политичких партија, у могућности је да индиректно остварује контролу граница према наведеним подручјима, као и да се бави криминалним и терористичким активностима на овом подручју.

На простору КиМ делују и други криминални кланови – фисови али своју криминалну делатност спроводе у сарадњи и под окриљем нека од ова три наведена криминална клана – фиса. Скуп криминалних фисова чини мафијашку лозу чији је предводник и политички лидер. Тако рецимо, под окриљем криминлног клана – фиса Харадинај и у сарадњи с њим, делују криминални кланови – фисови: Ешљани, Љата, Вокши, Бабаљија, Мусај, Кељменди и Лука. Предводник ове мафијашке лозе је Рамуш Харадинај, који је истовремено и политички лидер (налази се на челу АБК). У сарадњи са криминалним кланом – фисом Тачи делују криминални кланови – фисови: Сељими, Геци, Љуштаку, Јашари, Ладровци, Суља, Агуши… Предводник ове мафијашке лозе је Хашим Тачи који је истовремено и политички лидер – налази се челу ДПК.

Мафијашка лоза коју предводи Рустем Мустафа Реми нема свог политичког лидера али подржава Хашима Тачија. Део овако криминалним активностима стечених финансијских средстава ове мафијашке лозе усмеравају у политичке кампање својих предводника Харадинаја и Тачија.  ДСК Ибрахима Ругове је примала новац и услуге крминалних кланова албанске мафије којима је за услуге узвраћала политичким у другим уступцима. Све до промовисања Хашима Тачија у вођу теористичке ОВК од стране америчког фактора, највећи део новца који је албанска наркомафија инвестирала у пројект „Независно Косово” ишао је управо ДСК и Ибрахиму Ругови. Тако је један и финансијера ДСК био Пинц Доброши познати албански нарко бос у Чешкој, а Чешка служба безбедности поседује фото и фоно записе сусрета Ругове и Доброшија као и доказе о Доброшијевим финасијским трансакцијама на рачуне ДСК.  Иако је данас, највећи број шиптарских криминалних фисова сконцетрисан око два најјача, Тачијевог и Харадинајевог, постоје и криминални фисови који на све начине помажу ДСК Ибрахима Ругове. Један од таквих кланова је и клан Мусај, а рањавање Рамуша Харадинаја, 07.07.2002. године, у селу Стрелци, у западном делу КиМ, резултат је
међумафијашког и међуполитичког сукоба између фиса Харадинај и фиса Мусај.

У САД новац за финансирање стварања  „Велике Албаније”а у последње време све више „Независног Косова” долази од Албанаца власника продавница, ресторана, пицерија, грађевинских фирми као и богатијих појединаца дародаваца. Сав прикупљени новац слива се у формиране фондове а у САД нај јачи фонд је „Фонд Националне Слободе” на чијем челу се
налази Мухарем Добровољни. Ради се о активном агитатору за прикупљање добровољаца који из САД одлазе да уђу у банде терориста  на југу Србије и у Македонији 29. Овакви фондови су формирани и у Европи а шеф свих фондова у Европи је Мустафа Џафери из места Зајец у Македонији, који је тренутно настањен у Цириху. Предпоставља се да је највећи део новца за ове фондове обезбеђен путем трговине опојним наркотицима о чему су највише писали експерти Америчке федерације научника (ФАС) и Америчког института за стратегијска истраживања 30.

29 Извор, Артел-Геополитика,Београд 12.07.2002., Основе стратегије албанског сепаратистичког покрета и његовог лобија у остваривању независности Косова и Метохије.

30 Изјава Председника удружења за међународне стратешке студије у Вашингтону и главног уредника публикација   „Difens end forin afers” Грегорија Коплија- Интервју за „Новости”18.01.2005. године – текст Дубравке Савић  „Исламисти желе и Црну Гору ”.

Албанци су у иностранству  отварали „Туристичке агенције”, а један од прљавих послова ових агенција је била препродаја виза за улазак у Немачку и друге западне земље. Само у једној контроли 48 таквих бироа у Немачкој, откривено је да је у том месецу прикупљена свота од 1,5 милиона марака и да је новац разним каналима упућен на КиМ за финансирање терориста. Установљено је да сви Албанци са Косова и Метохије (и они који не раде) дужни су да  плаћају порез. Незапослени су у обавези да месечно „створе” до 200 немачких марака, приватници плаћају до 5000 марака док они који раде у иностранству дају до 10.000 марака. Албанске емигранте је Бујар Букоши обавезао да дају месечно по 700 долара. Само у САД емигранти су скупили 100.000.000$. Главни донатор био је Флорин Краснићи из Бруклина. У Тирани вође АЛ Каиде отварају „Арапско исламску банку” за коју су везане организација „Ал Хармен” задужена за војно обучавање Албанаца са Косова и Метохије и хуманитарне организације „Mersi international” и „International islamik rilif organization” које се баве прањем новца од дроге и наоружања за потребе Албанаца са КиМ. Немогуће је говорити о финансирању и лобирању а да се не помене сигурно нај богатији Албанац Беџет Пацоли, педесетчетворогодишњи грађевински магнат. Од својих прихода није издвајао 3% за „Републику Косово” као његови сународници али је запослио неколико хиљада Албанаца на грађевинама широм света под условом да овај пројекат финансирају од примљене  плате 31. На Косову и Метохији је регистровано 25 хуманитарних организација, за неке  је доказано да се баве обавештајним радом, допремањем наоружања и прањем новца од дроге и наоружања32.

Поменимо само неке.

1 Хуманитарна организација „КЕР” бавила се обавештајним радом, снимали су објекте и наоружавали ОВК. Аустралијанац мајор Стив Прет (осуђен на 12 година за шпијунажу), његов колега Питер Волес (осуђен на 4 године) и помагач из Југославије Бранко Јелен (осуђен на 6 година). Похапшени 31. марта 1999.године.

2 Католичка хуманитарна организација „КАРИТАС” у континуитету је снабдевала ОВК наоружањем. Италијански Карабињери у Анкони налазе у шлеперима ове организације 30 тона разног наоружања намењеног терористима са Косова и Метохије.

3 Швајцарска хуманитарна организација упутила је своје означене контејнере за Косово и Метохију, на броду који је контролисан у луци Драч 1999. године. Исти су били пуни наоружања, заплењено је пола тоне муниције и 200.000 швајцарских франака.

4 Црвени крст Лисабона крајем јуна 1999. године (по писању њихове штампе) интензивно превози наоружање за Косово и Метохију.

5 Хуманитарне организације „Mersi international” и „International islamik rilif organization”  оформљене су посредством Ал Каиде са основним циљем довођења муџехадина на зараћена подручја и прање новца од дроге и наоружања 33.

31 „Глас јавности”- 10. април 2004. године у тексту „Како се гради албанска империја”

32 Гаћиновић,Р.: Београд 2002. „Насиље у Југославији – Муџахедини фашисоидни транснационални терористи” стр. 342

33 Извор „Магазин”Београд, 2003. број 81 – по тврђењу грчких власти које поседују списак организација, хуманитарне организације Ал Каиде директно су везане за „АРАПСКО ИСЛАМСКУ БАНКУ” у Тирани где и терористи са Косова и Метохије имају свој рачун. Банка  је првобитно финансирана из Саудујске Арабије као параван Бин Ладенове Ал Каиде међу којима по писању листа „To Vima“ посебну важност имају  четири.  „Kifal refjudzi centar” из Бостона са интензивном активношћу у
Хрватској и БиХ, као и „mersi international”, чији су чланови из организације Бин Ладена а делују на Косову и Метохији, затим
„international islamik rilif organization” веома активна на КиМ и хуманитарна агенција „Katara” која је параван „Ал Каиде” на Балкану). Опширније на сајту http://www.ekonomist.co.ju/magazin

Америчка невладина хунанитарна организација „Global rilif foundejshn “ (ГРФ) „Фондације за глобалну помоћ”- Припадници КФОР-а уз помоћ УНМИК полиције 15. децембра 2001. године извршили су претрес просторија ГРФ у Приштини и Ђаковици због „подржавања међународних терористичких активности”. Открило се да су канцеларије обезбеђивале документацију и средства за
одлазак добровољаца у Авганистан и да су вршиле врбовање међу локалним становништвом за  идеје џихада и панисламизма 34. Заплењена је документација која пружа опипљиве доказе о сарадњи ОВК, односно њених вођа са сарадницима Осаме бин Ладена.

34 Вујаклија, М.: лексикон страних речи и израза, Просвета, Београд 1996/1997. године, стр. 659 – Панисламизам (грч. пан, арап.ислам) политичко – религиозни покрет коме је сврха здружење свих мухамедоваца, нарочито уједињење сунита и шита, ради ојачања и ширење ислама и ради одбране од свега што је уперено на слабљење исламских држава.

Хуманитарна организација „ Taibah internešenel” се нашла на листи сумљивих кад и „Global rilif foundation” (ГРФ) и дошло се до података да је само током 2000. године издвојила 8,5 милиона долара за пропагирање ислама у Босни и на Косову и Метохији а колике су се цифре издвајале на овим активностима говори и податак добијен у извештајима ЦИА-е да је Ал Каида у периоду од 1992. до 1998.године преко својих органа на Турском делу Кипра, пребацила муслиманима на Балкану суму од 700 милиона долара 35.

35 Погледати опширније у Фељтону који је издао Драган Џамић у дневном листу „Новости“ под насловом „Балканска мрежа Ал Каиде“ од 15. марта 2005.године.

Најважнији извор финансирања албанских терориста на Косову и Метохији је кријумчарење опојних дрога. Поред тога што
финансира терористе уступила им је своју разрађену инфраструктурну мрежу. Преко ове мреже терористи се снабдевају оружјем, опремом, регрутују нове чланове, пребацују људе, успостављају везе са најмоћнијим лобијским центрима у свету, корумпирају оне који имају утицаја на доношење одлука. Постоје  подаци да су терористичкој организацији ИРА уступили своје разрађене канале за лобирање а за узврат добили инструкторе ИРА за обуку припадника АНА у извођењу терористичких акција 36. Оно пред чим центри глобалног политичког одлучивања затварају очи, јесте и чињеница да албанска мафија (посматрана свеукупно она са КиМ и она из Албаније) представља опасност за светску безбедност. Она делује по канонима етничких правила са примесама исламске доктрине, има транснационални карактер са више од 50.000 „војника”, наркотици на КиМ долазе из Авганистана преко Турске кроз мрежу исламских организованих криминалних и теористичких група, и на тај начин албанска мафија дистрибуирајући га даље, оствари профит већи од 10 милијарди долара. Финансирање тероризма и лобирања у корист Косова и Метохије остварује се и шверцом цигарета. Умешаност 37 амбасадора ЕУ Жозе Пинто Тешеира у шверцу цигарета уочено је након хапшења (у Солуну) главног талијанског боса за нелегалну трговину цигаретама Франческа Прудентина. Након
хапшења Прудентино одаје имена „крупних” и „ситних” особа у овој нелегалној трговини и међу њима помиње Жозе Пинто  Тешеира. Тешеира је на граници између Македоније и Космета интервенисао када год би се  покушала заплена шверцованих цигарета која је на камиону имала заштитну налепницу КФОР-а. Франческо Прудентино је пре хапшења годинама имао разраћене канале којима је упућивао шлепере напуњене цигаретама, намењене за тржиште Косова и Метохије и западно европских земаља. Шверцоване цигарете је набављао на истоку, па их је преко Бугарске, Грчке и Македоније, допремао на Косово и Метохију и Црну Гору, а одатле преко мора у западноевропске земље.

36 Погледати опширније сајт  Глас Косова и Метохије http://www.glaskim.co.yu

37 Према писању скопског листа „Вест” (30.01.2001.године)

Имајући у виду да су албански екстремисти и терористи  до краја 2003. године само ПР компанији „Ruder & Finn” издвојили око два милиона долара за потребе лобирања а до краја исте за све потребе лобирања од 150-210 милиона долара, најаве да се крајем 2005. године решава коначан статус Косова и Метохије, вероватно ће додатну суму за реализацију планова албанског лобија довести на цифру која премашује пола милијарде долара.

Како је увезан систем организованог криминала са другим институцијама на КиМ и системом лобирања у САД приказано је на Slici 3. Окосницу за прибављање новца чини организовани криминал транснационалних размера. Највећи приходи остварују се путем трговине наркотицима, затим следе приходи добијени од донација дијаспоре и исламских земаља. Сав прикупњени новац се слива према влади  КиМ где се налазе вође албанских фисова. Прикупњени новац се великим делом користи за ангажовање и плаћање ПР компанија и  утицајних личности у америчком конгресу и сенату. Ове активности се прате од стране ЦИА и Трилатералне комисије на шта указује и њихова иницијатива да се током 2001. године изврше претреси две хуманитарне организације на КиМ и у Америци за које се сумњало (и доказало) да су повезане са Ал Каидом. Ради се о невладиној хуманитарној организацији “Фондације за глобалну помоћ” (Global rilif foundejshn) и хуманитарној организацији “Међународна помоћ” (Mersi international) koje су имале основни циљ довођење муџахедина на зараћено подручје и прање новца од дроге и наоружања.

4. Лобирање албанских екстремиста у Сједињеним Америчким Државама

Амерички
конгресмени лобирају за разне интересе сасвим легално. Лобирање је легална ствар у САД, само мора бити заведено у Министарству правде и мора се плаћати пореска обавеза. Конгрес САД је усвојио регулативу акта закона о лобирању 1946. године у којој се захтева регистрација професионалних лобиста, њихових запослених и њихових трошкова. Године 1995. Конгрес је усвојио такозвани „лобинг транспарентни закон”. По том закону лобисти морају да шаљу полугодишње извештаје у којим се износи специфично питање на којем раде,  интерес страних агенција или послова који су уговорени за лобирање и процену својих трошкова лобирања. Ова мера је једна од многих коју обухватају државни и федерални закони а тичу се регулисања лобирања 38.

38 Енциклопедија- Microsoft ® Encarta ® Encyclopedia deluxe 2004. © 1993-2003 Microsoft Corporation.

О лобирању за “албанску ствар” у САД постоје многи подаци. Уствари, познато је да су албански екстремисти са КиМ успели да посредством свог лобија у САД покрену бројне резолуције у вези обезбеђењем КиМ статус независне државе, а као аргумент у ту сврху навођен је “терор” српских власти над Албанцима. Албански лоби у САД званично је поднео јуна 1986. Конгресу и Представничком дому нацрт резолуције број 150, у којој је била изражена забринутост због положаја етничких Албанаца у  тадашњој Југославији. Поред сенатора Боба Дола, Диогарди је од средине 80-их година успоставио блиске везе и с једним бројем утицајних чланова Комитета за међународне односе Представничког дома и Сената, као што су Џозеф Либерман, Бенџамин Гилман, Дана Рорбахер и Том Лантош, као и са конгресменом из Њујорка Елиотом Енгелом, који је преузео улогу водећег албанског лобисте у Конгресу. Сенатори Боб Гилман и Том Лантош су у Конгресу поднели нацрт резолуције о независности Косова 39. Многе репортаже на најважнијим телевизијама света нису биле дело новинара, већ дело плаћених ПР
компанија. Амерчки медији својевремено су објавили  да је за првих шест месеци још давне 1993. године „Ruder & Finn“  уплаћено 320.000 долара, од чега су косовски Албанци платили 230.000, а остало Хрвати и Босанци. Уговор је у име Албанаца са Косова потписао Ибрахим Ругова 1993. године током посете Загребу. Албански лоби поново покушава, овога пута у виду Закона о независности Косова, да прогура у америчком Конгресу Резолуцију о независности Косова. Овај предлог Закона подржава пар сенатора, и наравно председник Комитета коме је предлог закона упућен, сенатор Бајден, добро је упућен у покушаје албанског лобија и изузетно им је наклоњен 40.
Претходна резолуција о независности Косова поднета је почетком 2003. године и била је у процедури скоро две године.  Разматрана је у Комитету за међународне односе Представничког дома  7. октобра 2004. године, али је том приликом скинута са дневног реда, јер конгресмени Лантош и Хенри Хајд  тада нису добили довољну подршку својих колега.

39 Извор http://www.kosovo.com/nevs/archive

40 Лопушина, М.:- текст  „Зашто Срби немају свој лоби у Америци”- www.sumadinac.de/vesti

5.  Лобирање албанских екстремиста у Европској унији  и Северноатланском савезу

Све лобистичке активности Албанаца у ЕУ и НАТО-у усмеравају се и плаћају од стране Албанског сепаратистичког покрета који
је сконцентрисан у трусту савеза фисова, најутицајнијих породица и кланова Албанаца у САД и западној Европи. Када се посматра повезаност система лобирања у ЕУ и НАТО потребно је уочити да је она производ „преклапања” интереса. Преклопили су се интереси, САД, НАТО, ЕУ и Албанаца на простору јужне српске покрајине. Северноатлански савез предвођен САД има интерес за дужим стационирањем снага на овом простору. Основни разлози ових тежњи су изградња великог нафтовода од Блиског истока преко Балкана ка Западној Европи и обезбеђење територије са које би се дугорочно могло деловати ка  Каспијском језеру и Украјини због изузетно великих налазишта нафте и других рудних богатстава. ЕУ тежи стабилној  унији европских земања и доласком НАТО трупа на Косово и Метохију види шансу у смиривању сукоба и стварање могућности за решење настале кризе. Са друге стране Албанци су у новонасталој ситуацији видели своју шансу да новцем и лобирањем остваре свој сан о „Великој Албанији ”.
На поменута опредељења и ангажованост указују бројне чињенице:

1 Огромна улагања САД ради  изградње базе – Бонстил и Монти 41, које по својим параметрима спадају у највећа америчка војна упоришта у свету и надмашују својим капацитетима највеће објекте НАТО у Немачкој. Тиме разоткривају своју намеру дугог боравка на овом простору, јер су успоставили и базу у Приштини „Брисел” и кампове у Липљану („Вил”) у Ајвалији („Викторија”) и у Шајковцу („Принц”). Дакле успоставили су мрежу војних база и повезали их са својим базама у Македонији, Албанији, Босни и Хрватској.

2 Албански лоби издваја огромне паре с циљем  да обезбеди подршку у ЕУ (и САД) у вези са прихватањем мишљења да Србија и Црна Гора треба да се раздвоје и да се хитно треба разматрати статус Косова и Метохије. Не одговара им никакав облик државне заједнице јер им се  тако усложава план лаког отцепљења територија од Србије и  Црне Горе а затим и од  Македоније и Грчке.

3 Албански екстремисти су на Косову и Метохији иначе под протекторатом УН-а развили  изузетно јак систем организованог криминала од којег зарађују велике паре којим врше финансирање за лобирање. Спроводе етничко чишћење српског живља применом најперфиднијих али и безобзирних метода. Успели су да створе, наоружају и обезбеде легитимност за своје „оружане снаге” (КЗК). Без икаквих последица и проблема, користе услуге у обучавању својих састава у Албанији од стране инструктора терористичких организација као што су ИРА и Ал Каида.

41 “Бонстил” је добио име по погинулом америчком пилоту а  “Монти” по погинулом десетару  у Вијетнаму

KOMENTAR Urednik redakcije ArmyInfoForuma
Ne znam koliko mogu da se slozim sa cinjenicom da je Bondstil najveca ili makar blizu najvecih baza a da ne pricamo o onim Nemackim. Baza sa najvise 5000 ljudi po meni nije NI najveca niti JE blizu najvecim bazama- ili mozda jako gresim. Na forumu u delu za diskusije imate poprilicno dobar opis same baze Bondstil koji je obradjen i fotografijama – mozete izvuci zakljucak sami. Inace opis se nalazi u temi Kako ce Srbija da brani Kosovo Evo linka do konkretnog posta i slika. http://www.armyinfoforum.org/index.php/topic,1420.msg9450.html#msg9450

Jasno mi je sta je autor ovog teksta zeleo da kaze, ali se pitam da li se mogu sloziti sa tim navodom.
/KOMENTAR

Присуство војних, полицијских и обавештајних снага, најутицајнијих земаља чланица ЕУ, у саставу мисије ОУН на КиМ, где албански екстремисти неколико година скоро несметано делују терористички, против свега што је српско и да ЕУ упркос томе показује чудновату наклоност у односу на захтеве албанских екстремиста, у вези са статусом „независноКосово”, у довољној мери показује о утицају албанског лобија у ЕУ. С тим у вези треба напоменути да истакнуту улогу у томе има актуелни шеф ЕУ за спољну политику и одбрану Хавијер Солана који је 1998/99 годину, показао безпреседанску једностраност у подстицању насиља албанских екстремиста, а данас независно од неиспуњених стандарда промовише почетак разговора остатусу Космета.

6. Лобирање албанских екстремиста код утицајних појединаца

Такве делатности албанских екстремиста имале су и данас имају снажну јавну подршку многих утицајних појединаца из земаља ЕУ и САД.  На пример Вилијем Вокер, шеф посматрачке мисије ОЕБС-а, на КиМ (октобар 1998-март 1999) припада најужем кругу експерата ЦИА за извођење тајних операција (генерација Оливера Норта, Мортона Абрамовица и других). Учествовао је у борби против националноослободилачких покрета у Панами, Никарагви и Ел Салвадору 80–тих година.  Због илегалног наоружавања и
убацивања контраша из тајних база у Ел Салвадору у Никарагву, против Вокера је била вођена судска истрага (али безуспешна). У време Вокеровог боравка у Ел Салвадору ескадрони смрти правили су праве покоље и зверства. Припадници „ескадрона смрти” обучавани су и наоружавани у америчким центрима за специјална дејства  под Вокеровим руководством. Он
је као шеф мисије ОЕБС-а на Косову и Метохији манипулацијом чињеница, дезинформацијама и лажима окривио Србију за масакар цивилног становништва у селу Рачак (јануар 1999.), чиме су створени „разлози” за жестоко бомбардовање Југославије које је започело 24.03.1999.године. Покушао је да изједначи чин погибије терориста  у обрачуну са  регуларним снагама полиције Републике Србије  и  мучко убијање  младића у Пећи (12.децембар 1998.године) док су седели у кафићу „Панда”. Вокер је тада изјавио „за последња 24 часа обе стране су се послужиле насиљем”. Због оваквог иступања југословенска влада га је прогласила непожељном особом, али потом одустала од такве одлуке. Тешко је утврдити да је Вокер за смишљени сценарио у Рачку излобиран од албанских екстремиста. Време ће показати да ли ће се и њему једнога дана организовати „фарса од суђења” где ће и он прихватити формално кривицу или пак признати своју грешку како би тадашњи моћници били „чистих руку” а бомбардовање НАТО-а  на неки начин „оправдано”. Међутим, таквим поступком допринео је да се после агресије НАТО на СРЈ наша војска и полиција измести са КиМ, а албанским екстремистима да некажњено спроводе етничко чишћење Космета од
Срба. Симптоматично је и његово учешће у формирању “Информативне службе Косова”, а радио је и на организовању КЗК на челу са генералом Агимом Чекуом. Намера је да се институционализује “Информативна служба Косова” која би одразила државотворност Пограјине. Истовремено, била би у функцији заштите институција Косова и њихових настојања да дођу до независности. Опрема за прислушкивање и криптографија добијена је из САД, од „донатора”, бизнисмена Флорина Краснићија преко кога је до сада уложено више од 30 милиона долара, како у ОВК тако и у КЗК. Вокеров МПРИ и „Дајнкорп” („Dyn Corp”) компанија битно су утицали на шематизовање и организовање ОВК која се трансформисала у КЗК, који сада тежи да прерасте у Армију Републике Косова, уз стварање Косовске тајне службе. Инструктори у њеном стварању су и обавештајци албанске тајне службе ШИК 42.

42 Погледати опширније интервју Томислава Кресовића, аналитичара Центра за антитероризам и светски мир, у Београду, датог новинару независног листа са Косова и Метохије  „Глас југа” Љиљани Стелетовић у тексту „Мале тајне службе”- http://www.Glasjuga.com

Британски премијер Тони Блер је отворено подржавао бомбардовање цивилних мета у Југославији а све то „правдао” спречавањем „хуманитарне катастрофе Албанаца”. Колико  значаја придаје дуплим стандардима у својој политици показује и то што је паралелно са протежирањем важности изналажења мировног решења за Северну Ирску заговарао бомбардовање Србије док не капитулира. Установљено је да су посматрачи ОЕБС-а (октобар 1998 – март 1999.године.) у мировној посматрачкој мисији на Косову уместо да на Косову посматрају имплементацију мировног уговора између Срба и Албанаца, послужили су и за инсталирање  комуникационе опреме за навођење НАТО авиона на објекте, средства и саставе наше војске и полиције у  периоду од 24.03. до 10.06.1999.године.

Мадлен Олбрајт секретар Стејт Департмента, правдала је бомбардовање српских цивила  и у исто време, веома је била забринута због страдања албанске деце. Каква је разлика између страдања деце једног и другог народа вероватно је само њој познато.
Боб Дол сенатор САД почео је каријеру као вођа албанског лобија у Америчком Сенату. Контактира са људима који се доводе у везу са албанском нарко мафијом која, (према извештајима Интерпола), снабдева хероином Сједињене Америчке државе и Европску Унију. Има добре позиције у америчком Конгресу и Сенату па се послом лобирања још увек активно бави 43.

43 Mинистар спољних послова Словеније Димитриј Рупел потписао једногодишњи уговор са фирмом „Verner, Lipfert, Bernard, Mekprsen end Hend” (Verner, Liipfert, Bernhardt, McPherson & Hand) из Вашингтона – да би њихови сарадници лобирали у корист словеначког учлањења у НАТО. Њихов посао јесте лобирање, односно уверавање најважнијих и најутицајнијих појединаца у америчкој администрацији, нарочито у Конгресу и Сенату, о потреби да Словенија што пре постане део НАТО-а. Један од сарадника тог предузећа је и некадашњи амерички потпредседник и потоњи председнички кандидат Боб Дол. У складу с одредбама поменутог уговора управо је Боб Дол задужен да се једном или два пута месечно састане са словеначким амбасадором у САД, а уједно преко „својих веза” мора да промовише словеначке интересе у вези учлањења у НАТО. Није чудо
да Дола у Словенији сматрају утицајним политичарем који само „једним телефонским позивом може да постигне много”. Све то, наравно, кошта.Оквирни рачун за услуге Боба Дола и пратеће му фирме према званичним подацима износи 516.000 америчких долара годишње, мада би према словеначкој штампи тај износ могао да буде много виши – око 174.000 долара месечно, односно преко два милиона америчких долара годишње.

CNN и Sky nevs остаће упамћени на нашим просторима као главни медијски превртљивци који су безобзирно давали лажне слике о стварном стању на Косову и Метохији, дозвољавајући себи толику непрофесионалност да су српске жртве свесно приказивали као албанске.

Беџет Пацоли, – грађевински магнат је вероватно нај богатији Албанац на свету. Рођен је у селу Маревци код Приштине. Живи у Лугану у Швајцарској. У блиској вези је са Ибрахимом Руговом и бившим подпаролом ОВК Јакупом Краснићијем, који је постао министар грађевинарства у влади Хашима Тачија. Са својом фирмом „Mabeteks” која је по снази 70 фирма у Швајцарској остварује годишњи профит око милион долара. Овај бизнисмен је све своје послове у бившем СССР-у обављао преко Павела Бородина којег је Борис Јељцин поставио  за директора државне имовинске агенције. У Русији је зарадио преко 300 милиона долара за период од 1991. до 1998. године. Пошто је прао новац за Руску владу и своје личне потребе преко банака у Швајцарској, Италији и Њујорку, руски државни тужилац Јуриј Скуратов затражио је од швајцарских колега да провере  пословање Пацолијеве фирме са руском владом. Упадом у просторије „Мабетекса” у Лугану Швајцарци су пронашли копије извештаја о стању на кредитним картицама Бориса Јељцина и његових ћерки Е.Б. Окулове Т.Б. Дијаченко. Истрагом швајцарске полиције, утврђено је, да је Пацоли уплатио милионе долара породици Бориса Јељцина и ужем кругу његових сарадника 44. Вероватно је то разлог што су Руси на светској политичкој сцени, остали уздржани од изјашњавања око сепаратистичко-терористичког покрета у српској покрајини. У новије време о Пацолију се мало говори јер вероватно користи методе рада „Владара из сенке”.

44 „Глас јавности”- 10.април 2004.године у тексту „Како се гради албанска империја”

Један од већих новчаних дародаваца је и Берат Дерела из Тетова (Македонија) настањен у Њујорку 45. Дерела поседује ланац ресторана и као такав је један од најкрупнијих донатора за финансирање фонда намењеног терористима. Активно је финансијски помагао бригаду  „Атлантик” из које је за време НАТО агресије 400 терориста из Америке дошло у Албанију а затим у састав „ОВК”.

45 www.artel.co.ju/sr/iybor/Jugoslavija/  Текст -  „Основи стратегије шиптарског сепаратистичког покрета и њихових лобија у циљу независности Косова и Метохије”

За најекстремнијег албанског лобисту Мортона Абрамовица 46 познато је да је учествовао  у тајним операцијама на Тајвану (1952-1962), Хонг Конгу (1963.-1965.), Великој Британији (1971.), Тајланду (1977.-1983.) и Турској (1989.). Према разним изворима
Абрамовиц је члан групе (панела) из тајне операције којује формирао ЦФР (Consil and Foreign relations) односно Савет за иностране послове Трилатерале, чије активности укључују и атентате на „некооперативне” државнике и политичаре. Појављује се у групи америчких саветника за албанску сецесионистичку делегацију. Често је помињан у различитим изворима као један од Председника у групи за међународне кризе Стејт Департмента која је главна у одређивању ставова о Косову и Метохији. У пролеће 1997. године Абрамовиц је био председник Карнеџи фондације, када је ова била у улози организатора округлих столова са темом Космета. Председник Карнеџијеве задужбине и утицајни члан естаблишмента Демократске странке, Мортон Абрамовиц,  постао је главни протагониста доктрине „хуманитарне интервенције” и један од водећих албанских лобиста у Вашингтону (на позив Ветона Суроиа, учествовао је и на конференцији у Рамбујеу као саветник албанске делегације). Велики утицај Мортона Абрамовица на владајуће кругове у Вашингтону могао би се објаснити тиме што је пре доласка на положај председника Карнеџијеве задужбине био амерички амбасадор у Турској и помоћник државног секретара за обавештајни и истраживачки рад у Регановој администрацији. Средином деведесетих година био је члан тима Савета за спољну политику из Њујорка који је предложио Клинтоновој администрацији да смањи ограничења на деловање Централне обавештајне агенције (ЦИА) у иностранству.

46 www.alexsandria.press.com.index.htm.Текст – „Кратка историја Ноела Малколма”

Холандска телевизија објавила је документарни филм „Случај Милошевић”, у којем Џемс Харф из Ruder & Finn спин доктор (манипулатор јавног мњења)  до детаља описује кораке које је његова ПР агенција предузела заступајући интересе Словенаца, Хрвата, муслимана у Босни, и коначно Албанаца са Косова. С тим у вези довољно је навести неке примере: „Склопили смо уговор. Слике концентрационих логора, Дубровника, Кристијан Аманпур како се сакрива са микрофоном и ТВ екипом у улазу док се чују фијуци метака… Такве слике образовале су јавно мњење у том рату. Мислим да је из тога јасно произашла слика о прогонитељу и о гоњеном. Имали сте добру и лошу страну света – испричао је Харф. – Много смо урадили од 1992. године када је Ругова дошао до нас. Смислили смо десет тачака косовске повеље, то је оно што Американци разумеју – десет тачака. Размишљали смо шта можемо рећи да нас разумеју, на пример, да су сви Албанци отпуштени са посла. То је било кршење људских права. Али прво од права које смо смислили било је да се на Косову успостави протекторат УН. Трудили смо се да нађемо повезаност са Повељом УН. После чаше вина, рекли смо што да не, (то је било 1992. године) поставили смо десет тачака на велику таблу, било је лакше за медије да их прате. Када је НАТО предузео акцију 1999. године, отворили смо шампањац… Требало је да прође седам година дотле. Много смо урадили од 1992. године када је Ругова дошао до нас. После бомбардовања протекорат је заиста успостављен и постоји и дан-данас ” 47

47 Извор, недељник Нин, Београд 12.09.2003, изјава Џемса Харва из Ruder & Finn http://smederevska7campware.org/look/article.tpl

Оваква лобирања и ратне  кампање против српског народа, била су погубна за српско становништво на КиМ Slika 4 Лако се уочава ефекат спроведеног етничког чишћења над српским становништвом, односно где су Срби 1999. живели на Космету а где су остали данас.

7. Лобирање код Међународне  кризне групе (МКГ)

Међународн кризна група (International Crisis Group-ICG) је основана 1995. године од стране светски познатих личности и специјалиста за међународне односе, као последица неуспеха међународне заједнице да ефикасно реши кризе у Сомалији, Босни и Руанди. Намера је била да се оснује нова организација – независна од било које владе која би кроз анализе, савете и лобирање помогла владама, међувладиним и невладиним организацијама и структурама, као и светској заједници у целини, да спрече, зауставе и коначно реше смртоносне конфликте.

За  десет година постојања МКГ је израсла у светски признати „труст мозгова”, али и организацију која представља иснтрумент у превенцији и решавању сукоба широм света. Њом руководи Управни одбор, чији чланови имају добру репутацију, искуство и  експертизам. Од скромних почетака са тимом од двоје људи у канцеларији у Лондону, Међународна кризна група је данас израсла у организацију са преко 100 запослених људи широм света, као и лобистичким канцеларијама у главним центрима моћи као што су Брисел, Вашингтон, Њујорк, Лондон и Москва. Председник јој је бивши фински дипломата и председник Марти Ахтисари 48. Рад МКГ-е је заснован на истраживању на терену. Тимови политичких аналитичара налазе се у земљама (или у близини земања) у којима постоји ризик од избијања, ескалације или поновног распиривања оружаних сукоба. На основу информација и процена са терена, МКГ прави редовне аналитичке извештаје који садрже препоруке главним доносиоцима одлука у међународној заједници. Имајући у виду овај податак као и то да се у управном одбору МГГ налазе људи као што су Morton Abramowitz, Zbigniew Brzezinski, Wesley Clark, George Soros, Thorvald Stoltenberg,  који су се у својим политичким наступима отворено ставили на страну албанских екстремиста и лобирају за њихове интересе, довољно указује да објективност нађеног стања на терену може лако бити у другом плану. Мкризна група  објављује месечни билтен CrisisWatch, који редовно и сажето ажурира стање свих најзначајнијих ситуација постојећих или могућих сукоба широм света. Своје извештаје доставља углавном електронском поштом или у штампаном облику, званичницима у министарствима иностраних послова и међународним
организацијама 49 , тако да се подаци до нај утицајнијих личности на светској политичкој сцени веома брзо преносе што утиче на формирање јавног мњења. Албански лобисти веома вешто користе ове могућности у циљу протежирања својих идеја на међународној политичкој сцени. Сарађују са владама и онима који имају утицаја на њих, укључујући и медије, како би скренула пажњу на своје анализе кризе а тиме добијање подршке за своје препоруке.  Седиште МКГ-а је у Бриселу, а представништва су у Вашингтону, Њујорку, Лондону и Москви. Организација тренутно има тринаест регионалних канцеларија (у Аману, Београду, Боготи, Каиру, Фритауну, Исламабаду, Џакарти, Катманду, Најробију, Ошу, Приштини, Сарајеву и Тaбилисију), са аналитичарима који раде у више од 40 земља и региона погођених кризом на четири континента. У Африци међу тим земљама налазе се: Бурунди, Руанда, Демократска Република Конго, Сиера Леоне, Либерија, Гвинеја, Етиопија, Еритреја, Сомалија, Судан, Уганда и Зимбабве; у Аији; Индонезија, Мијанмар (Бурма), Киргизија, Таџикистан, Туркменистан, Узбекистан, Пакистан, Авганистан, Кашмир и Непал; у Европи: Албанија, Босна, Грузија, Косово, Македонија, Молдавија, Црна Гора и Србија; на Блиском истоку цео регион – од Северне Африке до Ирана, а у Латинској Америци, Колумбија. Средства за свој рад прикупља од влада, добротворних фондација, компанија и појединачних донатора. Тренутно је финансирају одељења и агенције следећих влада: Аганција за међународни развој Аустралије, Министарство иностраних послова Аустрије, Одељење за иностране послове и међународну трговину Канаде, Министарство иностраних послова Холандије, Министарство иностраних послова Финске, Министарство иностраних послова Француске, Министарство иностраних послова Немачке, Министарство иностраних послова Ирске, Агенција за међународну сарадњу Јапана, Министарство иностраних послова Луксембурга, Агенција за међународни развој Новог Зеланда, Министарство иностраних послова Републике Кине (Тајван), Министарство иностраних послова Краљевине
Данске, Министарство иностраних послова краљевине Норвешке, Министарство иностраних послова Шведске, Одељење за иностране послове Швајцарске федерације, Министарство иностраних послова Турске, Foreign and Commonwelth Office Велике Британије, Одељење за међународни развој Велике Британије, Агенција за међународни развој Сједињних Америчких Држава 50.

48 Актуелно руководство Међународне кризне групе чине: Martti Ahtisaari, председник; George J. Mitchell, почасни председник; Gareth Evans, изврши директор; Maria Livanos Cattaui, подпредседник; Stephen Solarz, подпредседник. Чланови
управног одбора су : Morton Abramowitz, Adnan Abu-Odeh, Kenneth Adelman, Ersin Arioglu, Emma Bonino, Zbigniew Brzezinski, Cheryl Carolus, Victor Chu, Wesley Clark, Pat Cox, Ruth Dreifuss, Uffe Ellemann-Jensen, Mark Eyskens, Stanley Fischer, Yoichi Funabashi, Bronislaw Geremek, I.K. Gujral, Carla Hills, Lena Hjelm-Wallen, James C. F. Juang, Swanee Hunt, Asma Jahangir, Ellen Johnson Sirleaf, Schiv Vikram Khemka, Gethuel Kiplagat, Wim Kok, Trifun Kostovski, Elliott F. Kulick, Joanne Leedom-Ackerman, Todung Mulya Lubis, Barbara McDougall, Ayo Obe, Crhistine Ockrent, Friedbert Pfluger, Victor Pinchuk, Surin Ptisuwan, Itamar Rabinovich, Fidel V. Ramos, George Robertson, Mohamed Sahnoun, Ghassan Salame, Salim A. Salim, Douglas Schoen, William Shawcross, George Soros, Par Stenback, Thorvald Stoltenberg, William O. Taylor, Grigory Yavlinsky, Uta Zapf, Ernesto Zedillo. Извор Српске новине Огледало бр. 4 од 23.јула2003,http:// sup-miletic.narod.ru/bilten и http://srpskenovineogledalo.co.yu/a/004/krizna.htm

49 Извештаји су доступни јавности на интернет страници организације www.nevs.suc.org/budate/2004.januar 

50 Међу фондацијама и приватним донаторима су Atlantic Philentropies, Canergie Corporation of New York, Ford Foundation, Bill & Melinda Gates Foundation, Wiliam & Flora Hewlet Foundation, Henry Luce Foundation Inc., John D. & Catherine T. MacArthur Foundation, John Merck Fund, Charles Stewart Mott Foundation, Open Societuy Institute, Ploughshares Fund, Sigrid Rausing Trust, Sasakawa Peace Foundation, Sarlo Foundation of the Jewish Community Endowment Fund, United States Institute of Peace i  Fundacao Oriente.

Имајући у виду то да су по дефиницији невладине организације добровољне, независне од држава, да су недоходовне установе
које базирају на волонтирању и међусобној сарадњи, примећује се контрадикторност са праксом јер су исте у огромној већини постављене хијерархијски у виду пирамиде не чијем се врху налазе узани центри светске моћи. Међународна кризна група не представља невладину организацију јер је сачињавају личности које су персонално повезане преко тајних и полутајних организација, као што је Билделберг група или Трилатерална комисија 51. Потребно је знати да се и у акту оснивања Кризне групе наводи да јој није задатак спречавање насталих конфликата, него њихово решавање, дипломатским, политичким, правним, финансијским економским и војним путем.

51 Погледати опширније интервју ДР Смиље Аврамов дат листу „Огледало” Београд 31.08.2005.године.

Функционално,Кризна група представља транснационалну организацију која се ослања на моћ САД и војну алијансу НАТО. Кризна група нема моћ самосталног одлучивања, јер коначну реч имају центри моћи који стоје иза Кризне групе. Зато је на политичкој сцени потребан опрез јер су савремене невладине организације добиле улогу подривања и растакања држава односно ради се о изданцима појединих  центара моћи. Наши владајући кругови често занемарују однос држава – држава и комуникацију преко нормалне дипломатије, него се спуштају  на  терен невладиних организација, што је грешка јер се на такав начин протежирају и публикују јефтине подвале. Морамо бити опрезни у идентификацији невладиних организација јер се најчешће срећемо са  интелектуалним плаћеницима који раде за паре на одређеном пројекту за рачун одређеног финансијског центра. У периоду од 1999. до 2005.године Међународна кризна група израћивала је месечне и годишње извештаје у којим је отворено подржавала албанске екстремисте. Отворена подршка се уочава анализом предлога које МКГизрађује на крају својих извештаја као што су:

Брисел, 1. март, 2002.- Препоруке у тачки 8. – Међународна заједница би требало да одлучно одбаци било какву сугестију да би независност Косова могла да представља преседан за задовољавање захтева будућих сепаратиста ма где у региону, као рецимо у Македонији или Босни.

Брисел, 22 Април 2004- Препоруке Влади САД у тачки 14.- Именовати специјалног изасланика који ће иницирати разговоре са другим чланицама Контакт групе, Европском унијом, привременим институцијама, Београдом и суседним државама о правној основи и формату могућих преговора о коначном статусу.

Београд, 8. јуна 2002. лист Национал парафразирао је примере из извештаја МКГ .- „Западне земље и представници УН морају ове године да донесу одлуку о коначном статусу Косова и Метохије, јер ће се, у супротном, суочити са опасношћу од нове кризе на Балкану…”, а затим МКГ, такорећи ултимативно, упозорава да уколико 2005. не буде остварен велики напредак у проналажењу решења за будући статус КиМ онда ће се појавити опасност од „нових сукоба на Космету који би могли да изазову нестабилност у региону.” „Независност Космета је једино решење које може да отклони такву опасност”, закључује МКГ 52. 

52 Погледати опширније – http://www.crisisgroup.org/home/index.cfm?id=2603&l=4

Извештај Кризне групе за Европу бр.161, 24. јануар 2005. – У поглављу „Идентитет и независност” на страни 6.- Основ захтева косовских Албанаца за независност лежи у тежњама ка безбедности, достојанству и бегу из сиромаштва: чиме се спречава повратак под репресивну управу Београда и избегава понижење у држави у којој би били последњи по важности. На страни 8. други пасус.- Косовски Албанци нису развили дијалог са суседним земљама. Због тога њихов пројекат за постизање  независности остаје лишен контаката који би могли да осигурају и олакшају његову прођу у региону.

Наступ МКГ се одликује, веома ауторитативним тоном „према свима” (Западним земљама, УН, генералном секретару УН и Контакт групи), што је веома уочљиво у известају под насловом „Косово: На путу ка конацном статусу”, МКГ налаже шта они треба да ураде да би Космет постао независан 53.

53 Погледати опширније -  http://www.crisisgroup.org/home/index.cfm?id=2603&l=4

II МОГУЋНОСТИ ДИПЛОМАТИЈЕ СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ ЗА СУПРОТСТАВЉАЊЕ ЛОБИРАЊУ

Спољнополитичка и дипломатска традиција Србије и Црне Горе вуче корене из њихових првих самосталних држава у 12,13 и 14. веку. Специфична спољнополитичка и дипломатска искуства стицале су вазалне или аутономне државе српског и црногорског народа у различитим фазама доминације Османске империје на Балкану од краја 14. до почетка 19. века.

У 19. веку, када је ослободилачка борба против Османлијске империје узимала све већи замах, нарочито после Првог (1804. године под Карађорђем) и Другог српског устанка (1815. године под Милошем Обреновићем), Србија и Црна Гора имају све ширу дипломатску комуникацију са Портом у Цариграду, Русијом, Аустријом, Великом Британијом, Француском, Немачком, Италијом и другим европским државама, као и са суседним земљама, посебно Румунијом, Бугарском и Грчком. После завршетка Првог светског рата, у коме су се Србија и Црна Гора бориле на страни сила Антанте, дана 1. децембра 1918. године, формирана је држава Срба, Хрвата и Словенаца.

У раздобљу између два светска рата, Краљевина Југославија била је чланица Друштва народа, Мале антанте (са Румунијом и
Чехословачком), као и Балканског пакта (са Румунијом, Грчком и Турском). Приступање Тројном пакту 25. марта 1941. године, било је оповргнуто вољом народа 27. марта 1941. године. У току Другог светског рата, у коме се Југославија у склопу Савезничких сила борила против нацистичко-фашистичких сила, успостављена је нова југословенска федеративна државна заједница, прокламована и међународно призната 1945. године.

Социјалистичка Федеративна Република Југославија била је члан-оснивач Организације Уједињених нација 1945. године и
Конференције о европској безбедности и сарадњи 1975. године, као и један од утемељивача покрета несврстаних земаља, чија су два састанка на врху одржана у Београду (1961. и 1989.). У раним педесетим годинама Југославија је била члан Балканског савеза (са Грчком и Турском). После дезинтеграције СФР Југославије, 27. априла 1992. године проглашена је Савезна Република Југославија. Савезна скупштина Савезне Републике Југославије усвојила је 04.02.2003. године Уставну повељу
државне заједнице Србија и Црна Гора, означивши стварање нове реформисане државе. Србија и Црна Гора је земља транзиције у свим доменима, и тражи своје место у породици слободних земаља. Прожета дугом традицијом и новим идентитетом тежи циљевима регионалне стабилности и партнерства, економских слобода и уживања у богатству разноликости.
 
 У оваквим околностима, спољно-политички приоритети Србије и Црне Горе су:

•   приближавање Европској Унији, са циљем да постане њен члан;
•   нормализовање и развој односа са суседима, пре свега са бившим југословенским републикама – што је питање од посебног значаја за грађане Србије и Црне Горе, а нарочито за избеглице, као и јачање регионалне сарадње;
•   уравнотежени односи са великим силама;
•   обнову, у границама могућности, традиционалних веза и сарадње са земљама Азије, Африке и Латинске Америке.
•   Прикључење партнерству за мир
1. Политичко дипломатске институције

Уколико се желе постићи ваљани резултати у сузбијању деловања албанског лобија на светској политичкој сцени, први потези се морају направити у нашој земљи како би се отклонила страначка превирања а национални интереси земље ставили у први план. Од изузетног је значаја стварање професионалне дипломатије, ослобођене партијских притисака, непотизма 54, уношења приватности при процени подобности лица која треба да репрезентују националне и државне интересе. При одабиру лица за дипломатске институције (од министара до аташеа) мора бити обезбеђено максимално поштовање високих стручних, моралних, безбедносних и других захтева.

54 Вујаклија,М.: Лексикон страних речи и израза, Просвета, Београд 1996/1997. године, стр. 604 Непотизам- (lat.nepos, nepotis нећак) повлашћивање рођака у давању положаја и звања на рачун других заслужнијих људи који би, с обзиром на своје заслуге и способности, требало да имају првенство; увлачење рођака на уносне и утицајне положаје; првобитно: утицај папиних рођака на државне послове.

Све политичке и дипломатске институције наше земље Slika 5 треба да делују у складу са  разрађеном стратегијом, конкретизованим циљевима и захтевима, адекватним људским потнцијалом и разрађеним планом за њено спровођење.

Савет министара  ДЗ СЦГ мора реаговати на свако кршење мандата од стране појединих амбасадора и за последицу имати њихово повлачење са дужности на којима не задовољавају својим радним квалитетима. Представљање Државне заједнице мора бити вршено на највећем могућем нивоу и до изражаја не смеју доћи републички паритети, страначки, фамилијарни и клановски односи, већ квалитет и способност одабраних људи.

Унутрашње стање, стабилност и брзина развоја државе су параметри који одређују  њен међнародни положај, углед и
утицај у свету. Квалитет живота грађана, стање у привреди, инвестиције, резултати спољне трговине, решавање проблема незапослености и добро изграђени односи са кључним међународним факторима представљају резултат спољне политике и дипломатије земље. Због недовољне обавештености јавности на сцени су реаговања да наша дипломатија често неблаговремено и неадекватно реагује у вези са отклањањем терористичке претње албанских екстремиста. Несумљиво је потребно променити приступ у решавању овог проблема, односно вршити благовремене и квалитетне процене о предузетим мерама и постављеним условима за прикључење Европској унији или евроатланским интеграцијама. Све то треба да буде повезано са најбезболнијим решавањем проблема Косова и Метохије и у складу са нашим интересима. Правилним процењивањем и деловањем спречили би смо изненађења и обезбедили потребно време за реализацију добијених захтева
од међународне заједнице, с једне и неутралисања лобирања у корист албанских екстремиста, са друге стране.

Битан предуслов за сузбијање деловања албанског лобија је државна активност, енергичност и упорност у решавању искрслих проблема. Када се овоме дода и осмишљена агенда за КиМ, онда можемо говорити о активној политици. Вођење активне политике елиминише статичност свих политичких субјеката, обезбеђује брзо реаговање на лобистичке манипулације, плаћених ПР компанија и пружање истинитих и материјално поткрепљених доказа међународној заједници.

Лобистичке компаније и појединци који раде у корист косовскометохијских Албанаца  максимално користе нашу слабост  која се огледа у   неистицању планова и предлога за решавање проблема на КиМ . Да би се овај проблем превазишао мора се покренути иницијатива за активан однос у дипломатији, са тежиштем на убеђивању међународних представника у квалитет и могућност одржања наших предлога за решавање проблема на КиМ.

Албански лобисти су захваљујући новцу и нашег често неправилног односа према невладиним организацијама остварили су добре предиспозиције за решавање статуса КиМ. Један од основних задатака наше дипломатије у наредном периоду мора бити сарадња и осмишљен рад са међународним институцијама које доносе одлуке и рад са невладиним организацијама односно
институцијама које креирају политичко мишљење у Сједињеним Државама и у Европи. Мора се престати са политичком борбом  против невладиних организација и политиком агресије против свих оних који се усуде да  креирају своје политичко мишљење. Уколико се овом проблему приђе на другачији начин, на пример са размишљањем да сукоб мишљења даје резултате и да се не може генерално прихватити став да у  невладиним организацијама  седе само плаћеници односно лица којима је искључиво
битан новац, могуће је постићи знатно више него са садашњим ставовима.

Наша држава не контролише све делове своје територије (КиМ), а решавање проблема је у сфери тоталне неизвесности и са проблемом више отворених и притајених сепаратизама. Поред тога на стање у земљи утиче и  стопа незапослености од око 30%, посрнула привреда, изражена корупција, беда и сиромаштво, непоштовање судства, трговински и платни дефицит, и крајње несигурност улагања иностраних партнера. Из наведеног је видљиво да су положај и углед земље у  проблемима и да се морају предузимати адекватне мере за превазилажење постојећег стања. Једини начин за то је активна, офанзивна политика, која ће бити осмишљена, планска, са тачном поделом надлежности и одговорности, израженом сарадњом са међународном заједницом у свим аспектима где је то потребно. Овим мерама ће се подићи кредибилитет земље а  тиме и боља преговарачка позиција при решавању питања КиМ и националних интереса.

Албански лобисти су знатно нарушили наш државни рејтинг  у међнародним организацијама и допринели израженом потцењивању интереса наше државе на међународној сцени. Поред тога на руку им је ишло наше делимично подозрење према иностраним факторима, ради сталних ултиматума које смо добијали при дипломатским контактима. Овај проблем се може правазићи ако будемо сарађивали са светом. Можемо очекивати да нас схвате и помогну  у што бржем прикључивању интеграцијама само кроз сарадњу и потпуну отвореност у односима.

Ако желимо да будемо испоштовани као држава, морамо бити способни да своје интересе заступамо и бранимо као све друге
европске државе. Неопходно је да се у вези са сваким озбиљним проблемом који је предмет преговора са страним чиниоцима,  утврди која је то доња граница попуштања испод које се не сме ићи. На нашој политичкој сцени уочавају се суштинске разлике о виталним државним и националним питањима између Владе, односно Премијера и Председника Републике. Оне се огледају у прилазу решавању проблема као што су Покрајина Косово и Метохија, сарадња са Хашким трибуналом, доношење новог устава Србије и реформе приватизације.

Да би се постиго циљ и унапредио наш положај у свету потребно је изградити спољнополитичку стратегију за поступно отклањање слабости и елиминацију могућности понављања и прављења нових стратешких грешака. То подразумева покретање Савета министара државне заједнице Србија и Црна гора , скупштина, влада у обе републике, других институција, стручних и научних потенцијала и медија. Овакав потез имао би позизивно дејство на оживљавање заједничких функција Државне заједнице СЦГ утврђених Повељом. У вези са наведеним размотрићемо један пример који је тренутно актуелан: Наша земља пролази
кроз фазу убеђивања да Србија нема шта да изгуби „условном независношћу” Косова и Метохије, јер после пријема у ЕУ, постаје неважно да ли је у саставу Србије, или „условно” независно. И тада Косово и Метохија „остајe” фактички зависно од Србије као моћније, развијеније и кључног фактора на Балкану. Лобисти настоје да увере лидере у Србији да не постоји опасност од стварања „Велике Албаније” јер Европа то неће дозволити.  Нормализацијом и унапређењем односа са бившим југословенским републикама, задаје се одлучан ударац албанским лобистима, који су створили слику о људима са овог простора као примитивцима који не могу решавати своје проблеме на цивилизацијски начин и људима који су опасни за своју околину. Ово питање је веома битно јер нас познаје само мали део света што је последица вођења ратова на овим просторима, ратне пропагандне машинерије а после рата наш лоше развијени туризам  могао је привући само мали број људи. Паралелно са
тим се провлачи и  теза да резолуција СБ 1244 и није тако добар докуменат и не треба дозволити да она постане ограничење за постизање „реалног и одрживог” решења које ће, омогућити брз привредан развој Србије и убрзати њен улазак у ЕУ. На овакве ставове се не сме наседати и потребна је будност и мобилност свих релевантних фактора политичке сцене наше земље. Приоритетна обавеза  дипломатије мора бити да у свим приликама и свим контактима са међународним факторима, подсећа на
неизвршене обавезе међународне заједнце: да обезбеди целовито остваривање резолуције СБ 1244 (1999.) и Кумановског споразума, да даје одговарајуће предлоге и иницијативе, поготово ако има примера у свету за решавање сличних проблема. Међународној заједници се мора недвосмислено и јасно указати на њене обавезе у решавању косовскометохијског проблема
као што су: гарантовање људских права преосталог српског и другог неалбанског становништва у Покрајини; слободно, безбедно и достојанствено враћање око 250.000 расељених Срба и других неалбанаца, гарантовање њихове безбедности и обезбеђивање основних услова за нормалан живот у Покрајини; разјашњавање судбине више хиљада убијених и несталих Срба и других неалбанаца од доласка УНМИК и КФОР, до данас; привођење правди свих одговорних за злочине почињене у Покрајини у истом периоду; обнова порушених и спаљених споменика духовности и културе, кућа за становање, спровођење стварног разоружања и демилитаризације снага на подручју покрајине, односно свих терористичких, војних, или паравојних група и појединаца; заустављање илегалне обуке и наоружавања терористичких и паравојних група, као претње миру и стабилности; реституција власничких права над незаконито одузетом приватном, државном, црквеном и друштвеном имовином; враћање делова војске СЦГ и српске полиције, у складу са резолуцијом СБ 1244 (1999.) и Кумановским споразумом. Овакав наступ је веома битан и мора представљати основу за наступање јер се тиме постиже иницијатива у решавању проблема друге
факторе ставља у дефанзивну позицију и избегава стално изјашњавање и пожуривању и роковима за тзв. коначно решење. Свима се јасно мора дати на знање да циљ није „коначни статус”, већ квалитет живота на КиМ, обезбеђење једнаких људских права за све грађане, оживотворење преузетих и правно утемељених обавеза УНМИК и КФОР.

Албанским екстремистима и лобистима који се упорно залажу за „независно Косово”  можемо се успешно супроставити сталним инсистирањем код међународне заједнице на решавању преузетих обавеза над протекторатом. Ово наглашено треба  чинити, јер тиме Србија и СЦГ имају могућност сталне иницијативе.У дипломатским наступима треба се потенцирати суштина  проблема, а она се састоји у угрожавању територијаолног интегритета СЦГ, односно Србије. Такав облик угрожавања нигде и никад није признат као легитиман циљ, већ представља противзаконито угрожавање принципа Повење УН, Финалног документа ОЕБС-а из Хелсинкија и Париске Повеље. Мењање међународних граница на Балкану, поштовање ставова Бадинтерове комисије у
случајевима свих бивших југословенских република, осим у случају Србије, представљао би преседан и акт дискриминације, који би угрозио мир и стабилност на Балкану и у Европи. Не постоје услови, нити погодности, под којима би, или због којих би Србија требало да пристане на било какав вид независности КиМ – „условне”, безусловне, фактичке, формалне, или другачије. Правна позиција Србије потпуно је јасна са становишта међународног права. Не постоји могућност наметања независности КиМ односно, одцепљења дела државне територије, све док  Србија (СЦГ) буде инсистирала на спровођењу резолуције СБ 1244 (1999.), Кумановског споразума, принципа Повеље УН, Завршног документа ОЕБС из Хелсинкиа, и одлучна у одбијању сваке врсте трговине типа „територије за развој”. Основ за позитивно решавање овог проблема је задржавање решавања косовско-метохијског проблема у надлежности Савета безбедности. Уколико би Србија (СЦГ) прихватила трговину, нагодбу, или било какво
„договорно решење” изван резолуције СБ 1244 (1999.) подршка пријатељских  земаља постала би ирелевантна, јер би се сматрало да је такво решење хтела Влада и да не желе да се мешају у унутрашње ствари земље. Решење проблема Косова и Метохије није могуће без директног пристанка Србије. Другачији приступ решавању проблема довео би до сукоба са озбиљним правним, политичким и геополитичким резонима. Наметање решења које Србија не би прихватила, и у којем не би суштински
учествовала, значило би почетак нове нестабилности у региону. Један од начина супротстављања албанском лобију је стално захтевање од међународних фактора да разматрање организационог облика за Косово и Метохију, може бити искључиво као Покрајине у оквиру Србије, односно СЦГ. Са врло широком аутономијом, што не би требало бити спорно. Статус аутономије било којег степена искључује суверенитет и међународни субјективитет. То, практично значи да аутономна покрајина нема права на
чланство у међународним организацијама у којима су чланице само суверене државе, као што су УН, ОЕБС, СЕ, ЕУ, СТО и др.

Позитивне резултате у супротстављању албаском лобију, можемо очекивати и након адекватних и добронамерних указивања наших дипломатских представника, на пропусте које чини међународна дипломатија. У билатералним односима са земљама Европе и САД треба указати на наше процене, да њихово надметање у политичкој и стратешкој моћи на подручју Косова и Метохије не може бити од користи за Европу а најмање за регион Балкана и СЦГ. Да је присутност ривалства на овом простору  крајње непродуктивно и да неминовно  води сврставању на једну, или другу страну а тиме се нарушавају односи између балканских земаља. Назначити да се на тај начин трасира наставак незадовољства и нестабилности који може изазвати нове  конфликтне ситуације и да овако нестабилан регион одлаже Евро-Балкански развој, намеће одлагање у инвестирања капиталних пројеката као што су изградња нафтовода, гасовода и саобраћајних коридора.

Један од битних начина за сузбијање деловања албанског лобија је и онемогућавање његовог финансирања. Потреба да се лобистима ускрати прилив новчаних средстава поклапа се са опредељењем наше земље да се бори против организованог криминала и тероризма. Самим тим намеће се потреба да наша дипломатија у свим контактима са иностраним факторима, потенцира оспособљеност наменских снага и богата искуства и сазнања СЦГ, која могу бити од великог  значаја за борбу против међународног тероризма и организованог криминала свих врста. Ако се уз то наметне и разматрање евидентног укрштања путева терориста и криминалних организација на КиМ, онда СЦГ постаје пожељан партнер у борби против једног од највећих проблема савременог доба. Имајући у виду кретање и деловање терористичких група углавном Ал Каиде  у Европи као и чињеницу да се простор бивших југословенских република користи као база за терористичке огранке понуда наше земље да буде простор за стварање седишта регионалног центра за борбу против међународног тероризма и организованог криминала за Балкан, има реалну основу. Овакав прилаз и овакве аргументе, прихватљивим чине и последња збивања у Лондону, регистровано присуство „Беле ал Каиде” на Балкану као и пораст преливања организованог криминала са КиМ у све земље Европе. Оваквим наступима, око себе би поред западног света имали и партнере са којима имамо традиционално добре односе, Русију и Кину које такође угрожавају тероризам и сецесионизам. Слични проблеми и међусобна подршка у решавању насталих проблема поспешују међусобну сарадњу, а СЦГ добија реалне шансе за подршку  две сталне чланице СБ у остваривању својих интереса и подршци у ставовима за начин решавања косовскометохијског проблема, који је у надлежности СБ УН.

Да би се парирало албанском лобију који непрекидно производи и лансира своје идеје и планове за Косово и Метохију, углавном, на линији образлагања независности, и обезбедила основа за спровођење активне политике путем деловања дипломатије Србије и СЦГ, на нивоу Србије би требало оформити тим од афирмисаних стручњака, аналитичара, и најбољих познаваоца проблема за КиМ. Такав тим би требао покренути иницијативу и формирати предлоге и ставове за потребе наших органа и представника у дипломатским институцијама. Обједињавањем најбољих потенцијала наше земље у служби активне политике о Косову и Метохији, неоптерећене страначким прилазима изашло би се из пасивне позиције, у којој се политичари само изјашњавају о идејама и плановима са стране, већ би се испољила иницијатива, креативност па и усмеравање међународних чинилаца на начине решавања косовскометохијског проблема. Док се не оформи такав тим, у дипломатским наступима по овом питању окосница разматрања проблема би требао бити став да би независност Косова  створила опасну државну трговину у срцу Европе, која би представљала природно и безбедно уточиште не само за трговце дрогом, белим робљем, илегалним имигрантима и шверцера дуваном већ што је далеко озбиљније и за исламске терористе и екстремисте разних боја, који су западним истражитељима већ задали огромне муке услед корена које су пустили у Босни током ратних година.  
Веома битан начин супротстављања албанском лобију је доношење законских одредби и регулатива којим се штити територијални интегритет и суверенитет земље. У вези са тим, неопходно је дефинисати уставним одредбама Србије одредбе
према којим нико, у име српског народа и грађана Србије, нема права да формално или фактички, чињењем или нечињењем, прихвати или се сагласи, са условном или безусловном независношћу Косова и Метохије, односно, са искључивањем Покрајине из уставно-правног поретка Србије. За реализацију овог задатка неопходно је поштовање следећих принципа:

1. Признавање авнојевских граница за све републике, као међународно признатих граница, (што су и ставови Међународне конференције о бившој Југославији и ставови Бадинтрове комисије);
2. Односе градити стриктним поштовањем принципа реципроцитета, равноправности и узајамности интереса. Једностране концесије које су чињене на штету СРЈ, потом СЦГ и Србије морају престати (подела заједничке имовине, једнострано повлачење противтужби, концесије у трговини);
3. Немешање у унутрашње послове;
4. Елиминисање свих облика дискриминације Срба који живе као националне мањине, у бившим југословенским републикама, гарантовање слободног, безбедног и достојанственог повретка свих избеглица уз пуно поштовање људских права.

Посебан начин супротстављања идеји руководства Албанаца са Косова и Метохије за „независно Косово” треба да буде и метод њиховог најизраженијег начина деловања, након оружаних сукоба а то је ангажовање иностраних лобистичких фирми и појединаца који имају утицај у политичким сверама. Сагледавајући стање у ком се налазимо, може се доћи до становишта да је
неопходно предузимање адекватних мера на промени јавне слике и мишљења о нашој земљи. Сва светска   кретања, упозоравају нас да неко одавде мора да сарађује са ангажованом лобистичком агенцијом и да их редовно информише битним подацима и олакшава посао. Не сме се дозволити да пословна непрофесионалност, спорост, страначки интереси или било који
други партикуларни интереси избију у први план.Свака лоби активност која је методолошки постављена правилно и изведена у оптималном временском редоследу даће позитивне резултате. Може се пуно урадити на промоцији одређених индустрија које би могле заинтересовати пословни свет, уз адекватну примену селекција и ограничавања. Јер иностране интересе и улагање капитала прати и борба за стабилност региона у који улажу средства.  Важно је указати да Србија ради на доношењу и примени
европских закона, као што је Закон о јавним набавкама, и практично показати, његову пуну примену. Процес лобирања и заступања интереса Србије који обавља инострана лобистичка кућа не сме се ометати домаћим аферама, неефикасношћу или злим намерама. Неприхватљиво би било дипломатско наступање са различитим идејама и различито постављеним интересима и приоритетима.

Коректним и правилним  односима  и сарадња са најважнијим и најутицајнијим земљама Европе, са САД, Русијом, Кином, Индијом, Јапаном, као и са земљама тзв. трећег света може се много постићи.  Дипломатија СЦГ мора својим конструктивним деловањем учинити све да би се утицало у правцу измене досадашњег једностраног, проалбанског односа Запада а пре свега САД и пружила Србији (СЦГ) подршка у решавању проблема у покрајини. Овакво стање можемо поправљати само постепено и стрпљиво, водећи крајње пажљиву и рационалну политику, јер нам је цена наглих и непромишљених потеза већ добро позната. Иако имамо сасвим легитимне и оправдане примедбе на деловање међународне заједнице на КиМ због не спровођења резолуције 1244,  решења морамо тражити само заједно  а никако у сукобу са њима. Да смо у 2005 години учинили знатан помаку том смислу показују спољнополитички приоритети наше дипломатије изражени кроз свеобухватно ангажовање на  спровођењу резолуције СБ УН 1244 о Косову и Метохији, деловањем у међународним форумима, посебно у Савету безбедности УН, ОЕБС-у и Савету Европе. Наши представници су у контактима са ОУН, ОЕБС, НАТО, СЕ, УНМИК и КФОР-ом, изражавали спремност за пуну сарадњу са међународном заједницом на спровођењу Резолуције 1244 СБ УН у циљу стварања услова за политичко решење у јужној српској покрајини, уз поштовање суверенитета и територијалног интегритета  ДЗ СЦГ .

Slika 5: Политичко-дипломатске институције СЦГ

2. Координациони центар за Косово и Метохију

Савезна Влада и Влада Републике Србије донеле су (02.08.2000.) одлуку о образовању Координационог центра за Косово и Метохију, због потребе  да  се на једном месту обједињавају  и усаглашавају  сви државни, политички и друштвени капацитети усмерени ка решавању проблема КиМ,  како би њихов учинак био бржи и ефикаснији.  У том смислу, Координациони центар је
организован као професионална, надстраначка владина организација, са задатком организовања државних органа, организација и тела на решавању питања Косова и Метохије уз потпуно уважавање резолуције Савета Безбедности УН 1244 и инсистирање на доследном спровођењу Заједничког документа УНМИК-а и СРЈ из новембра месеца 2001. године.

Таква концепција Координационог центра полазила је и од уважавања савремене праксе у свету да се стратешка политика и правци деловања креирају у институцијама које су релевантне без обзира на евентуалне промене владајућих партијских структура на политичкој сцени. Организацију Координационог центра, (укључујући и образовање посебних сектора чији су задаци проистицали из Програма за имплементацију Резолуције 1244 СБ  ОУН) усвојиле су  и  републичка и савезна влада на својим седницама одржаним 2. односно 4. октобра 2001. године, а за правно седиште Координационог центра одређена  је Грачаница. У састав Координационог центра ушли су Комисија за примену Војнотехничког споразума, Координационо тело за Југ Србије, Привремено Извршно веће КиМ и Савезни комитет за КиМ. 

Законом о спровођењу Уставне повеље Државне заједнице  Србија и Црна Гора, сходно члану 15., Координациони центар
ради као кординационо тело  Савета министара СЦГ и Владе Републике Србије (“Службени лист Србије и Црне Горе”, бр. 1/03 и 21/03). У свом раду, као и у раду својих радних тела, КЦ обезбеђује пуну транспарентност, редовно обавештавајуђи све надлежне органе, обе владе и парламенте, али и све друге битне субјекте са којима сарађује о свим важним питањима из домена својих активности . Упркос присуству међународних безбедносних и цивилних снага на Косову и Метохији, Резолуције 1244 СБ УН од 10. јуна 1999. године и Војнотехничког споразума  потписаног у Куманову 09. јуна 1999. године, на  седници Савезне владе ДЗ СЦГ 2001. године, констатовано је да се нису реализовали неки од  значајних одредби тих докумената То се пре свега односило на  питања безбедносне сигурности свих грађана на КиМ, заустављање исељавања Срба са КиМ и стварање услова за њихов обезбеђен, сигуран и безбедан повратак на Косово и Метохију.

Полазећи од наведених као и других проблема и последица, а пре свега од државног и националног интереса, 2001. године, израђен је Програм и стратегија заједничког учешћа међународне заједнице, наше државе и свих грађана на КиМ, кад је реч о укупним активностима у вези са  Косовом и Метохијом.  Основни циљеви и принципи ове стратегије заснивали су се на уважавању Резолуције 1244,  опредељености за пуну сарадњу са међународним снагама, развијање кооперативних, партнерских и савезничких односа ради решавања проблема на КиМ – уз јасно истицање ставова  да ће се сви проблеми на
КиМ решавати као проблеми који произилазе из односа савезне државе и Републике Србије према својој сувереној територији и према својим грађанима. Могућности Координационог центра за Косово и Метохију у сузбијању деловања албанског лобија огледају се у његовом доследном спровођењу мера и активности, које су му утврђене при формирању, а односе се на:

1 Заштити националних и државних интереса ДЗ СЦГ и Републике Србије
2 Очување Српске националне заједнице и осталих неалбанских заједница на Косову и Метохији, успостављањем потпуне безбедности, слободе кретања, права на рад, здравствену заштиту, образовање, право учешћа у јавном животу на свим нивоима, једнак приступ јавним службама и њихово активно учешће у институцијама привремене самоуправе на Косову и
Метохији.
3 Стварање ефикасног правног механизма за заштиту и повраћај приватне имовине.
4 Повраћај одузете својине и покретне имовине која је расељеним лицима остала у месту пребивалишта. Тамо где то није могуће, обезбеђење одговарајуће надокнаде.
5 Денационализацију имовине која подразумева враћање Цркви њених имања и имовине.
6 Заштитита повратника од дискриминације и стварање услова за њихово несметано и једнако учешће у јавном животу на свим нивоима, успостављањем потпуне безбедности, слободе кретања, права на рад, здравствену заштиту, образовање, приступа
јавним службама, слободно и несметано испољавање културе, вере и обичаја.
7 Реконструкција оштећене имовине – повраћај и обнова имовине.
8 Успостављање Мултиетничког судства.
9 Оживљавање економске активности и помоћ у отварању нових предузећа

Наведене мере и активности не изилазе из признатих правних оквира међународне заједнице за било коју суверену земљу, чиме је нашој дипломатији отворен пут да реагује са правних и политичких основа када год се нека од ових мера и активности спутава. Координациони центар има изузетно важну улогу и може успешно парирати албанским лобистима тако што ће алармирати државне институције о повреди наведених мера и спутавању реализације планираних активности. Поред алармирања институција државе, има могућност и обавезу обавештавања међународне заједнице и њезиних релевантних иституција о проблемима са којим се суочава. Преко својих организацијских целина понаособ (Комисија за примену Војнотехничког споразума, Координационо тело за Југ Србије, Привремено Извршно веће КиМ и Савезни комитет за КиМ), Координациони центар треба припремити материјал и учинити га доступним нашим дипломатским представницима пред сваки контакт са иностраним представницима, уз јасно дате назнаке, где је тежиште проблема и предлоге за њихово решавање.
Оваквим поступањем спречиле би се контрадикторне изјаве политичких представника, држале се под контролом све „изврнуте чињенице” од стране албанског лобија и дали правовремени аргументовани одговори иностраним дипломатским представницима, који често долазе са гомилом предрасуда.
Тренутно стање је такво да се изградња мултиетничког и мултикултурног Косова и Метохије у пракси не спроводи. Припадници неалбанских заједница на Косову и Метохији живе у изолованим енклавама, са ускраћеном слободом кретања, без економског ослонца и приступа јавним установама. Створена је подела Косова и Метохије на албанску етничку територију и на мали број неалбанских сеоских етнички чистих енклава, укључујући и једну градску енклаву у северном делу Косовске Митровице.  Досадашња организација повратка дала је минималне резултате, на нивоу пилот-пројекта реализована је за неколико насеља. Приказ повратка српског становништва током 2003.године на простор КиМ Slika 6 нам показује  да је на том пољу заиста мало урађено, што потврђује аргументе да  албанске  екстремне снаге чине све да се заустави процес повратка на простор Косова и
Метохије. Координациони центар за Косово и Метохију у наредном периоду (период  преговора о статусу Косова и Метохије) мора интензивирати активности на домаћој и  светској  сцени  и заједно са институцијама  републике Србије и институцијама државне заједнице.Србија и Црна Гора  да свој пун допринос за решавање проблема Косова и Метохије.

Slika 6: Повратак српског становништва током 2003. године

3. Ангажованост медија

Медији су техничка средства са великим могућностима ширења порука великом броју прималаца. Да би се поруке пренеле примаоци морају испунити неке услове да би ту поруку уопште примили. Морају бити писмени, да имају одређене финансијске и техничке могућности, и да имају могућност да себи приуште неки од масовних  медија – дневне новине, ТВ или радио апарат, филм или компјутер. Сваки од њих има своје могућности деловања и једни друге прожимају и допуњују. Медији не могу постићи широк пријем порука ако не употребљавају  разумљиве системе изражавања. Уколико су разумљиви и доступни у одређеној друштвеној средини, постају моћно оружје у формирању колективног размишљања једног друштва.

У нашем друштву не постоји стабилизована медијска сцена – не постоје медији који у довољној мери поштују законе, медијске законе и законе о информисању. У области електронских медија немамо чак ни све оне институције које су нам неопходне, као на пример регулативно тело за електронске медије.

Сведоци смо колику су пометњу направили међународни медији извештавајући са простора Косова и Метохије у току оружаних сукоба. Радило се о класичним пропагандним активностима медија у циљу заштите политике својих земаља а ми за то нисмо имали адекватан одговор. Данас се за остваривање циља независно  Косово користе  сва средства масовног информисања
(телевизија, радио, новине) са циљем  да се пласира  неистина и да се нашој и светској јавности покаже угроженост албанског народа. У реализацији циљева  албанских екстремиста активно  учествују и инострани медији, у спрези са албанским лобистима.

Поставља се питање колико су данас наши медији у функцији заштите државних интереса и да ли  могу да утичу на сузбијање  албанског лобија?  Борбом за слободу писања и слободног изражавања мисли, не сме се направити простор за информативну анархију. Наша земља има уредно донешене законе о медијима, који су по узору на светске законе али се мере за  санкционисање неистинитог информисања веома ретко спроводе.

Имајући у виду наведене активности и ангажованост албанског лобија, неопходно је предузети планске и организоване мере за деловање масовних медија и контра лобирања. Могућности наших медија за супротстављање албанским лобистима су велике.

Штампа представља релативно трајан медиј и као такав има предност јер се поруке које су преко ње дате могу понављати. Мисли се на могућност поновног читања истих чланка а не на поновно објављивање. Понављање неких битних идеја и ставова могуће је реализовати и кроз преношење вести и коментара из једних у друге листове. Веома је битно ко објављује прву вест, у вези са сузбијањем лобирања албанских екстремиста, односно колики је углед куће која преноси вести, јер је пракса показала да се након објаве вести у штампи која има добар рејтинг, вест преузимају и преносе други листови и медији. Њујорк Тајмсов коментатор Џемс Рестон (James Remston) је уочио овакав утицај свог листа 55. Поучени овим искуством, наши дописници и МИП морају интензивно достављати информације и деманте најеминентнијим светским листовима.

55  Тадић, М.:Основи међународне пропаганде, Бина, Београд 2002. стр. 200

Радио-таласима емитују се усмене поруке маси слушалаца и у односу на штампу има мањкавост у смислу трајности поруке. Предност јој се огледа у непосредности са слушаоцима и у брзини пренешене поруке. Јефтинији је облик информисања и може имати одличне ефекте уколико се информације преносе у паузама неких проверено добро слушаних емисија. Уколико се пре
информације употреби звучни сигнал или музика која скреће пажњу на себе, добија се појачан ефекат пажње. Кратка информација или демант неке лансиране вести албанских лобиста, биће пажљивије саслушан а касније ће се слушаоци присећати информације већ приликом интонирања првих тонова звучног сигнала. Овај метод деловања изискује новчане издатке за емитовање у иностранству али се погодности могу изнаћи уколико се информације емитују у терминима које има наша дијаспора.
Филм је масовни медиј који у себи садржи комбинацију слика, звука, боје, реализма и фантазије. Заснива се на фотографији јер су поређане на филмској траци које стварају илузију кретања особа и ствари са њима. Приликом приказивања филма код  гледалаца се побућује чулно-перцептивни и емоционални склоп. Праћењем филмова гледаоци могу да усвоје идеје, одређене ставове који се филмом намећу или да се подстакну на неко у филму сугерисано понашање. Обезбеђењем термина за  емитовање правилно одабраних репортажа на иностраним ТВ станицама ефикасно се могу сузбити деловања албанских лобиста. Поред тога интервјуисање познатих и објективних личности из јавног живота светске политике и достављање репортаже нај јачим ТВ станицама, постижу се изузетно добри ефекти јер емитовања преузимају и мање станице што вишеструко умножава број емитовања и број информисаних.
Нагли пораст и глобализација рачунарских мрежа, с мноштвом различитих људи, компјутера, веза, садржаја и могућности, омогућили су бројне нежељене појаве, посебно у технолошкоки најразвијеним земљама. Медијске дезинформације су често
саставни део деловања албаских лобиста и што је нека информација спектакуларнија утолико се брже шири. Информациона технологија лобистима пружа једну потпуно нову глобалну арену, с новим садржајима и могућностима деловања. Интернет је постао од великог значаја, користи се за лобирање и ширење пропаганде, преко веб сајтова, без цензуре и сличних ограничења, стиже се директно до великог броја корисника, што је најбитнији циљ лобистичких фирми. Својим пропагандним ефектом, утичу на традиоционалне информативне медије, односно на начин на који ће обавештавати јавност о њиховом деловању и плановима. Ову погодност морамо користити и ми јер интернет мрежа омогућује брз проток информација, нема баријера које постављају границе деловања и омогућавају достављање информација неслућено великом броју прималаца.

Ангажовањем иностраних фирми за лобирање у корист наше земље постиже се ефекат пробојности у иностране медије и представља један од важнијих начина супротстављања албанском лобију јер се обезбеђују брзи деманти и контра мере на испољену делатност лобиста.

Можда је ефекат медијског лобирања  тешко мерљив, али може се пратити кретање позитивних мишљења, праћењем медија (позитивних чланака) и званичних изјава државника. Влада Србије  потписала је уговор са бриселском фирмом за лобирање „Džielis”, која је средње рангирана, мерећи њене могућности и  утицај на оне који одлучују у ЕУ. Ова фирма је успешно одрадила уговорене послове за Словенију. Задатак стручњака „Džielisa”, биће да пред органима ЕУ и њеном администрацијом представљају интересе Србије, да се баве информисањем и едукацијом, и утичу да се постигне боља позиција Србије у политичким или економским преговорима. Представници агенције су посетили Србију и представници власти су их информисали о томе шта је Србија досад учинила у циљу приближавања Европској унији. У првој фази њиховог ангажмана тежиште ће бити дато на припреми порука и  издавање  часописа (издање – четири пута годишње), преко кога би разни актери у ЕУ требало да се обавесте о ситуацији у Србији. Задатак „Džielisa”, је и рад са медијима. Планира се долазак новинара из ЕУ у Србију и отварање
српске канцеларије за штампу у Бриселу. Пре тога припремиће се позитивна порука о Србији, и проценити најбољи тренутак за емитовање. Овакви потези дају добре резултате и постижу се дугорочни ефекти те их је потребно подржати и издвојити средства да се увећа број лобистичких кућа које раде за потребе наше земље. Уложени новац у рад ових фирми само је привидно потрошен јер се враћа у земљу кроз разне облике и делатности. Наведене чињенице указују на могућност и потребу ангажовања сличних фирми за сузбијање албанског лобија.

4. Ангажованост дијаспоре

Реч дијаспора (расуто семе) грчког је порекла и означава припаднике једног народа који живе одвојено од матице, али су њен део. Првобитно се односила на Грке који су оснивали колоније широм Средоземља. У изворном значењу, дијаспора представља
интегрални део матичног народа, његовог духовног, економског, друштвеног и политичког бића. Учешће дијаспоре у политичком животу земље (домаћина), ради остварења одређених циљева матичног народа, је веома важно, и често постаје важније, од учешћа у политичком животу Матице. Када разматрамо проблем наше земље (КиМ) имамо пример албанске дијаспоре, стациониране у САД. На њеном примеру можемо сагледати модел ефикасног деловања дијаспоре  као средства остварења националних тежњи матичног народа. Крајем 1981. године после побуне на Косову која је привукла  пажњу светске јавности, албанска дијаспора у САД уочила је важност инвестирања у лобистички рад, усмеравање медија и успостављање блиских односа са појединим америчким конгресменима.

Српска дијаспора настала је у време сеоба пред најездом Турака,  крајем 15. и током 16. века. Највећи талас исељавања регистрован  је после повлачења принца Еугена Савојског са Балкана 1690. године, када је преко 40 000 породица под црквеним вођством (Патријарха) напустио Косово и стару Србију. Савремену дијаспору сачињавају потомци исељеника који су се отиснули у свет пре Другог сведског рата, послератна политичка емиграција, економска емиграција из бивше  Југославије (радници и стручњаци који су отишли у западноевропске и прекоморске земље до 1980. године) и ратне избеглице из  бивше СФРЈ (1991.-1999.).
Концентрација српске дијаспоре изражена је у индустријским центрима на североистоку и средњем западу САД: Питсбург, Кливленд, Детроит, Чикаго, Милвоки. Добрим делом асимиловани, негују осећај припадности српској заједници углавном на културно-верском плану: кроз Цркву, неговање обичаја (крсна слава, Божић итд.), фолклор, писмо, језик и чланство у задругарским организацијама. У време када припадници разних емигрантних заједница дају пун допринос наглом расту разних облика криминала широм западног света, припадници српске заједнице важе за узор грађанских врлина у својим срединама. Најновији талас српског исељеништва чине углавном млађи људи из крајева западно од Дрине који су избегли због рата а из
Србије и од санкција и беде. Они се углавном још нису економски и професионално снашли, за многе правни статус у земљама где су се затекли још није регулисан, тако да вероватно неће имати ни правног основа ни заинтересованости за утицај на политички живот Србије.

Основну препреку за српски интерес у САД представља амерички Конгрес, где се одлуке заправо и доносе. Ту се утицај албанског лобија, који тежи проглашењу независности јужне српске територије, мери милијардама долара. Логично се намеће питање зашто Србија нема своју групу за лобирање у центрима моћи. Ако говоримо о неком ко је у лобирање уложио милион долара, говоримо о озбиљном лобисти, ако говоримо о сенатору или конгресмену, гувернеру, говоримо о правој особи.за лобирање. Наша земља осим Рода Благојевића, гувернера Илиноиса, и Џорџа Војиновића, конгресмена, других појединаца са реалним утицајем у америчком Конгресу, нема. Постоје само разне групације Срба у дијаспори који желе да се представе као лобисти. Међутим, немамо ни података да је неко уложио озбиљан новац за заступање српских интереса.

Политичко деловање СЦГ није било усмерено ка лобирању за своје интересе. Насупрот томе албански лобисти су за збивања на простору бивше Југославије, створили  негативан тренд према Србији, и за сва ратна дешавања узрочника су налазили у српском народу. Разлог таквог односа се може тражити у томе што СЦГ нема дефинисану платформу о лобирању нити издвојена средства у буџетима за такав посао. Можда је једина повољност по нашу земљу након таквог односа била та што лобисти не могу да пресуде у доношењу одлука у Конгресу. него могу само да убрзају или успоре доношење одлука.

Позитивни политички помаци су направљени кад је оформљен српски Кокус,  који је агилан у свакој прилици када се на Капитол Хилу расправља о Косову и Метохији. Такозвани српски конгресмени су успешно оборили резолуцију о независности Косова, коју су поднели Том Лантош и Хенри Хајд, а на претресу пред Комитетом за међународне односе Представничког дома, копредседавајући кокуса Ден Бартон упозорио је 56 да међународна заједница, упоредо са преносом овлашћења на косовске институције, мора да настави да се стара о правима мањина на Косову, поготово Срба, као и о безбедности енклава у којима
живе мањине и о верским објектима.

56 Видети опширније на сајту http://www.dnevnik.co.yu/arhiva

Имајући у виду предвиђања да је 2005. година кључна за решавање статуса Косова и Метохије, активности српског Кокуса на том плану биће значајније јер ће се убудуће одвијати и преко утицајних офиса у америчком Сенату. Ударно питање мисије на којој се амерички конгресмени ангажују деловањем наше дијаспоре су питања људских и верских права која су на Косову и Метохији угрожена, а у Кокусу покушавају да ангажују сенаторе који су релевантни и за питања тероризма.

Да би се направили позитивни помаци у ангажовању наше дијаспоре  за супротстављање албанском лобију неке од  мера би могле бити и следеће:
1 СЦГ мора да формира јасан став, план и стратегију за Косово и Метохију, који ће путем дипломатије пренети нашој дијаспори,
2 Прецизирати националне интересе, које треба да заступа и наша дијаспора,
3 Изнети аргументе са којима треба наступати, против независности Косова и Метохије,
4 Предочити проблеме који нису решени у Покрајини и дати смернице на који се начин то може реализовати,
5 Тражити од дијаспоре да преко својих клубова и манифестација које организује, лобира за националне интересе позивањем утицајних личности из политичког живота земље домаћина (материјал и смернице за оваква наступања треба да се обезбеде у
министарству иностраних послова и путем амбасада или конзуларних представништава доставе дијаспори),
6 Задужити Министарство иностраних послова и Министарство за  људска и мањинска права да припреме потребан материјал , који би дијаспора користила у својим терминима за медијско обраћање и културно образовним емисијама у земљи домаћину,
7 Иницирати формирање фонда дијаспоре за ангажовање ПР организација у земљи домаћину.

Осим наведених захтева и предлога, било би корисно донети законска документа са којима би се дијаспори дале неке битне повољности, као што су:
A оснивање министарства за дијаспору,
B учешће на изборима,
C могућност оснивања малих и средњих предузећа,
D доделу општинског грађевинског земљиша на концесију од 20-30 година, стим да се улагачи и градитељи ослободе од пореза прве две, године и дају бенефиције послодавцу уколико запошљава већи број радника,
E укидање царине за увоз нових и половних машина, аутомобила и  камиона, без обзира на годиште, стим да услов за употребу истих буде техничка исправност коју захтевају критеријуми европске заједнице.

Наведени предлози обезбедили би опште задовољство дијаспоре што би се одразило на њихову општу активост према матици земљи, инвестирање и политичко деловање у земљи домаћину. Посебно би се добило на квалитету повезаности наших људи у дијаспори у поспешивању њиховог осећаја припадности матици а самим тим на слози и енергичном супротстављању албанском лобију.

III  ЗНАЧАЈ  АНГАЖОВАЊА МЕЂУНАРОДНИХ ИНСТИТУЦИЈА

1. Ангажованост ОрганизацијеУједињених Нација (ОУН)

Организација Уједињених Нација представља главни инструмент за јачање међународног мира и глобалне безбедности. Основ међународних односа представља, поштовање Повеље ОУН и принципа међународног права у решавању сваког проблема са
којим се суочава светска заједница.

У новонасталим условима (после 11 септембра 2001.) ОУН ће морати да повећа своју улогу у својству координирајућег центра за борбу против међународног тероризма. Догађаји из последњих година указују на неопходност активизације супростављања тој најопаснијој појави, и може се рећи  да ОУН адекватно реагује на тај проблем. Тероризам је прогласила “најтежим злочином и
опасношћу по мир и безбедност”. Учесници 54. заседања Генералне скупстине су у усвојеној (на иницијативу руске делегације) изјави оквалификовали задатак борбе против међународног тероризма као “апсолутни приоритет” светске заједнице. Укупно је током последњих година ОУН усвојила  више од десетак различитих докумената (конвенција и протокола) којима се одређују средства и методе борбе против међународног тероризма. Савет безбедности је усвојио резолуцију 1373, којом се предвиђају конкретне мере у правцу борбе против међународног теророизма и услова који доприносе постојању и одржању терористичких
организација. Поред осталог, резолуцијом се предвиђа недопуштање било којој држави да уступи своју територију терористима ради припреме акција против других земаља и њихових грађана и обавезе држава – чланице ОУН да обуставе финансирање и пружање друге подршке терористичкој делатности. Последњи наведени захтев до сада је испунило 166 земаља света 57, у чијим су финансијским  институцијама замрзнута финансијска средства у укупној суми од 116 милиона долара, за која се сумња да служе за финансирање тероризма. Наведене мере усвојене  резолуције представљају основ за предузимање мера за сузбијање лобирања у корист албанских екстремиста. 

57 Руска информативна агенција, РИА „Новости”, Москва 7 јун 2004. године у тексту „ОУН главни инструмент јачања мира и безбедности”.

У свим дипломатским контактима и при иступањима пред ОУН на њих се треба позивати и указивати да се флагрантно крше. Територија Косова и Метохије је постала логистичка база за стицање капитала најекстремнијих терористичких група, територија
која има нај развијенију мрежу организованог криминала и базу за скривање нај милитантнијих муслиманских група. Због доказаних активности неких наводно хуманитарних организација, на прању новца од дроге и наоружања а у циљу спречавања развијања и преливања организованог криминала постоји добар основ да се тражи од мећународне заједнице акција ширих размера.

Оваквим аргументованим захтевима би се полако мењала слика о стању на КиМ и спречило лобирање у правцу независности. Указивањем на стварно стање у јужној српској покрајини код ОУН би се могло инсистирати на спровођењу стандарда и мерила за политичку, економску и безбедносну реформу на Косову и Метохији. Ти стандарди би морали  да осигурају постојање основних вредности вишеетничког суживота, демокртије, тржишне оријентације и сигурности да Косово не представља војну или безбедносну претњу својим суседима. Ради ефикасносг супротстављања албанском лобију пред ОУН треба потенцирати да
је у Резолуцији 1244 (која се не спроводи), изричито наложено да се „ОВК” демилитаризује што није учињено, јер је добар део „ОВК-а” преименован у Косовски заштитни корпус. Треба изнети податак да КЗК није цивилна организација, како то албанска лобисти потенцирају јер су припадници КЗК наоружани, носе чинове, и имају организованост у складу са  војним принципима. Треба потенцирати да се  КЗК  претвара у језгро војске независног Косова, да  тако нешто није предвиђено Резолуцијом 1244 а да је предвиђено стварање мултиетничког друштва на КиМ у пракси стављено у други план. Треба тражити од ОУН да се исправе грешке Михаела Штајнера које је направио у тексту „Мандата за суштинску самоуправу на Косову”. Он за становнике Косова и Метохије користи термин „Косовци”, а у албанској верзији „Косовари”. Нигде не помиње Албанце, Србе, Роме, Турке, Бошњаке, Горанце и друге нације. На овај начин специјални изасланик УН утирао је пут ка независном Косову, чији би се држављани звали Косовци или Косовари. Ови термини и термин независно Косово такође не постоје у Резолуцији 1244. Потребно је указати на чињеницу да се не сме одустати од принципа „стандарди пре статуса” те да су покушаји давања нове формуле типа „и стандарди и статус” некоректни и битно различити од оног што је већ договорено и усвојено.

Овако формулисани захтеви пред ОУН од стране СЦГ представљају  реалне и што је нај важније потпуно основане захтеве, које албанска страна није у могућности да испуни због разгранатих  вишегодишњих криминалних активности и поред патроната међународне заједнице.

2. Ангажованост регионалних организација

2.1. Европска унија (ЕУ)
   
Европска унија (European Union) је после Другог светског рата настала из договора шест земаља да обједине производњу угља и челика ради спречавања међусобних сукоба. Од 01. маја 2005. године међусобну сарадњу у овој унији усклађује 25 чланица са више од 450 милиона становника по питањима као што су екологија, транспорт и запошљавање, одбрана и спољна политика ЕУ је оквир за економску и политичку сарадњу Аустрије, Белгије, Данске, Финске, Француске, Немачке, Грчке, Ирске, Италије,
Луксембурга, Холандије, Португалије, Шпаније, Шведске ,Велике Британије, Чешке, Републику, Естонију, Летонију, Литванију, Кипар, Малту, Мађарску, Пољску, Словачку и Словенију.

Унија има пет главних циљева: да води ка привредном и социјалном напретку;  гради идентитет ЕУ на међународној сцени; ствара европско држављанство; унапређује слободу, безбедност и правду; одржава и дограђује законодавство ЕУ.

Уколико окончају економске и политичке реформе у ЕУ би 2007. требало да буду примљене Бугарска и Румунија. Томе се нада и Хрватска, коју је  Европска комисија (ЕК) предложила за кандидата, а преговора се и о пријему Турске . Према Мастрихтском уговору који је ступио на снагу 1993. и којим је Европска заједница (ЕЗ) преименована у ЕУ, установљене су три основне области деловања Уније:

1. Европско заједништво (обухвата јединствено тржиште и слободу кретања преко граница чланица. Такође и економску и монетарну унију и питања као што су пољопривреда, екологија и конкуренција).
2. Заједничка спољна и безбедносна политика (обухвата јединствен наступ и предузимање заједничке акције у домену спољне политике и безбедности).
3. Правда и унутрашњи послови. (обједињује политику држава-чланица у погледу азила и имиграције, царина, дроге и криминала).

Првом области управљају институције ЕУ, док се у случају друге и треће остварује сарадња међу владама чланица. Имајући у виду да чланице ЕУ имају  јединствену спољну и безбедносну политику,  и координацију политике у погледу азила, имиграције, дроге и тероризма, пружају се изванредне могућности за сузбијање деловања албанских лобиста.

Неке од мера могле би бити и следеће:

Путем дипломатије СЦГ, неопходно је достављати Савету министара ЕУ, доказе око организованог криминала, протока дроге и сарадње владајућих структура КиМ са припадницима светских терористичких организација, упозоравајући је да се тако може успешније штитити од преливања организованог криминала са КиМ и убацивања дроге и оружја. Потребно је Европској комисији доставити све податке који су релевантни показатељи стварног стања на КиМ, са молбом за пружање помоћи у решавању насталих проблема, без обзира што наша земља још увек није чланица ЕУ. Посао ЕК је покретање нових политичких мера, предлагање закона Савету министара и Европском парламенту. Овим потезом могу се покренути конкретне мере, део истине ће се пробити у свет и имаће бар мали утицај на ток решавања проблема КиМ. Овај захтев има своје оправдање јер ће Европска унија имати важну улогу када се буде расправљало о статусу КиМ. Управо то је разлог што је Савет министара ангажовао високог представника ЕУ за спољну политику и безбедност Хавијера Солану да испита како би ЕУ могла да допринесе у напорима међународне заједнице на Косову и Метохији да спроведе резолуцију 1244 СБ УН и помогне у примени стандарда.

Уласком у ЕУ нашој земљи би у сваком случају био олакшан пут ка превазилажењу постојећих проблема јер би јој био омогућен
приступ главним институцијама ЕУ (Савет министара, Европски суд правде, Европска комисија (ЕК); Европски парламент и Европска централна банка (ЕЦБ), које су веома добре полуге за достизање и одржавање установљених економских, политичких и других стандарда.

2.2. Група осам (Г-8)

Шефови држава или влада највећих индустријских демократија састајали су се годишње да разговарају о највећим економским и политичким проблемима са којима се суочавају њихова друштва и читава међународна заједница. (Француска, Сједињене државе, Британија, Немачка, Јапан, Италија, Канада Европска заједница  и Русија ).

Баве се макроекономским менаџментом, међународном трговином, односима са земљама у развоју, економским односима на
релацији Исток-Запад, питањима енергије и тероризма. Агенда самита се ширила и укључила је микроекономске теме попут запошљавања и информационих аутопутева, транснационалних тема попут екологије злочина и дроге, и политичко-безбедносних тема, од људских права, преко регионалне безбедности, до контроле наоружања.

Министри и званичници састају се и на ад хок основи да расправљају о хитним темама, попут тероризма, енергије и развоја. Повремено лидери стварају специјалне снаге (task forces) или радне групе како би се фокусирале значајне теме, попут прања новца везаног за дрогу, нуклеарне безбедности и транснационалног организованог злочина. Наведене области које су предмет разматрања Г-8 представљају погодну основу за скретање пажње међународне заједнице на проблематични регион Косова и Метохије. Самит Г-8, који привлачи пажњу хиљада новинара из бројних земаља света које траже приступање овом моћном клубу, је најбоље место за покретање питања пресецања канала којима се тргује дрогом, прање нелегалног новца, сузбијање организованог криминала, неконтролисан проток наоружања, кршење политичко-безбедносних и људских права, итд. Овај самит буквално расправља о свим нерегулисаним питањима у покрајини. Јавно изјашњавање најмоћнијих земаља света о овим проблемима може из корена променити став јавног мњења према СЦГ и косовскометохијском проблему. Наметање разматрања проблема покрајине на овом нивоу, анулирало би огромна средства која су Албанци усмерили према својим лобистима ради заступања лажних „истина”.

2.3. Организација за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС)

Организација за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС) је европска организација за безбедност са 55 земаља чланица. У складу са регионалним споразумом у оквиру осмог поглавља Повеље Уједињених Нација, ОЕБС је утемељен као основни инструмент за благовремена упозоравања, превенцију сукоба, решавање криза и постконфликтни опоравак у Европи. Бави се питањима из области безбедности, укључујући људска права, контролу наоружања, мере за изградњу поверења и безбедности, националних мањина, демократизације, полицијске стратегије, антитерористичких активности, економских питања и заштите околине. Све државе чланице које учествују у активностима ОЕБС имају равноправан статус и нису ограничене споразумом, тако да се одлуке доносе на основу консензуса на политичкој основи.

Мисија ОЕБС на Косову и Метохији (ОМИК) успостављена је након доласка међународних снага на КиМ, 01. јула 1999.године и делује у склопу привремене администрације Уједињених нација на КиМ (УНМИК). Један од главних задатака Мисије је изградња демократских институција и организовање избора. СЦГ подстиче јачање сарадње мисија ОЕБС у региону, посебно на КиМ, у Македонији и Албанији, с обзиром на проблеме који погађају овај регион (тероризам, организовани криминал, нелегална трговина оружјем, дрогом, људима). Нарочито смо заинтересовани и подржавамо иницијативу шефа Мисије ОЕБС у СЦГ за већом координацијом и сарадњом две мисије ОЕБС које делују у СРЈ (Мисија ОЕБС у СРЈ и Мисија ОЕБС на КиМ, која делује у оквиру УНМИК), са нагласком на плану повратка избеглица и интерно расељених лица, заштити имовинских права, проблема несталих лица, заштити људских права и посебно права мањина итд.

Мисија ОЕБС у СРЈ – је успостављена на позив СР Југославије, одлуком Сталног савета ОЕБС, 11. јануара 2001. године. Делује на целој територији СЦГ, са мандатом да, у тесној сарадњи са надлежним органима СЦГ, пружа помоћ и експертизе нашим властима на свим нивоима, као и заинтересованим појединцима и организацијама, на плану демократизације, заштите људских и
права националних мањина и владавине права, развоја независних медија, унапређења заштите животне околине, економске транзиције. Активна и конструктивна сарадња коју савезне и републичке власти остварују са Мисијом на позицијама партнерства, позитивно се оцењују, како у СЦГ, тако и у ОЕБС. Мисија је посебно ангажована на плану стабилизације ситуације на југу Србије у блиској сарадњи са Координационим центром за Југ Србије, кроз програм обуке мултиетничке полиције и организовање ванредних локалних избора. У оквиру Мисије ОЕБС у СЦГ делује и Канцеларија у Подгорици.

Дипломатским деловањем ка овој организацији у областима које су наведене, као предмет њиховог разматрања и деловања, стварају се повољне могућности за сузбијање деловања албанског лобија. Веома је битно да се наша дипломатија избори
за адекватно реаговање ове институције на политичкој сцени међународне заједнице, када је у питању њезина област деловања. То се посебно односи на реаговање при повреди области безбедности и људских  права, јер се иста непрекидно крше, а представљају услов за усвајање стандарда за стварање мултиетничког Косова и Метохије.

ЗАКЉУЧАК

Србија се са масовним тероризмом суочила 1998. године, експанзијом албанског сепаратизма на Косову и Метохији. Тероризам своја упоришта углавном налази у слабим и рањивим земљама, а како је ситуација код нас таква (недефинисане границе, политички  нестабилан регион, као и повољан геополитички положај земље), лако нам се може десити да постанемо „база” за међународни тероризам. Све је више показатеља да се тероризам највећим делом финансира од продаје дроге. Талибани и терористичка организација „Ал Каида” производе чак 67 одсто дроге која је на тржишту 58, и од тога финансирају своју злочиначку делатност. Наша територија се још од осамдесетих користи као транзитна зона, а ситуација, каква је сада код нас и у свету, налаже нам да не смемо да заборавимо на око 2000 успаваних припадника „Ал Каиде” на територији Босне, Албаније, Македоније и Косова. Реална опасност од тероризма долази и од примирених припадника ОВК, који притајени чекају а не делују само због америчке контроле. Многе чињенице указују на то да су контигенти КФОР-а приоритетно заинтересовани за безбедност својих људи у базама на Космету, а не за сузбијање албанског тероризма и зато их не пуштају да се расплину. Имајући у виду да су дешавања на Косову све неповољнија за албанске екстремисте, односно чињеницу да их нестрпљење за независношћу 
полако доводи у сукоб и са међународном заједницом, могуће је поновно посезање за масовним тероризмом, посебно због албанских екстремиста и њихове удружености са  „Ал Каидом”. У том смислу треба имати у виду да су бројне лобијаторске делатности у великој мери допринеле одржавању и разбуктавању тероризма албанских екстремиста. Зато, сузбијању овој
појави треба прићи крајње стручно, професионално и озбиљно.
58 Гаћиновић, Р.: Савремени тероризам, „Графомарк”, Београд 2000.

Постоји широки опсег мера, које се могу предузети у циљу сузбијања тероризма и смиривања ситуације у овом региону. Главну улогу у потискивању или потпуној неутрализацији ових терориста може да одигра Албанија у промени своје политике, отворених претензија на Косово и Метохију и пружању свих облика помоћи нај екстремнијим снагама у овом региону. Поспешивање  промене политике Албаније, могле би учинити исламске државе и државе на Западу, (посебно САД и Немачка), нарочито чланице Групе Г-8, најразвијенијих исламских држава јер је Албанија веома заинтересована да постане члан Европских општих, економских, финансиских и политичких асоцијација и установа. Крајње је време да се у Албанији и у другим државама, где се терористи обучавају, прикривају или ојачавају, неки од њих ухапсе због тероризма, поспешивања или прикривања терориста и да се изруче властима земаља које их потражују. Ако до тога не дође, постоји опасност да би албански тероризама могао да се отме контроли, па да се повеже са другим терористичким организацијама и групама широм света и са међународним организованим криминалом и да створи посебну међународну криминално-терористичку Интернационалу. У том случају борба против овог облика међународног зла ће постати изузетно тешка. Сузбијање тероризма неће бити адекватно, уколико се не уништи и њихова ненасилна инфраструктура, која за њих представља регрутну базу. Колико ће ово бити озбиљан проблем уколико се не предузму адекватне мере, показује чињеница да је ислам религија која се нај брже шири у Европи, а муслимани највећа мањина у Европској унији са 3,4 одсто од укупно 450 милиона становника, Slika 7 са природним прираштајем који је три пута већи него код немуслимана. Процене су да ће се њихов број са садашњих 15,5 милиона удвостручити у наредној деценији. У том смислу веома је важно успешно сузбијање свих облика екстремизма, који захватају поједине сфере друштвеног живота и
стварају тероризам, чије је елиминисање отежано многим знаним и незнаним препрекама. Најбоља заштита за будућност је да се врши реално сагледавање проблема без присуства двоструких стандарда. У противном ће тероризам постати озбиљна претња за човечанство. Државе морају појачати билатералну сарадњу где један од основних мотива треба да представља интерес за међународну безбедност и правовремену размену информација.

Илузорно је рачунати на брзо елиминисање фактора који стимулишу, подстрекавају и ревитализују тероризам. Истрајност у сузбијању тероризма, заједништво, бескомпромисност и ефикасност  представљају основ за борбу против тероризма јер је то једини начин да се тероризам не пропагира, не дозволи да постане професија или снага која има могућности да диктира услове живота и рада у било којој друштвеној заједници.

Државна заједница СЦГ је предходних година уложила приличне напоре на плану изучавања проблема лобирања у корист албанских екстремиста. Истовремено је учинила видан помак у организацијском смислу да се озбиљно ухвати у коштац са тим проблемом. Чињеница да су поједини најагресивнији албански лобисти на Западу отпочели суптилније да се испољавају на том плану, поуздан је показатељ, још увек не великих али свакако видних резултата СЦГ у сузбијању овог значајног облика  деловања албанских екстремиста и терориста.

Потребно је постигнути ниво из овог домена, провођењем разноврсних, посебно дипломатско-политичких активности, стално
оснаживати и тако постепено смањивати лобирање у међународној заједници у функцији подстицања тероризма албанских екстремиста. У ствари, поменути задатак се мора извршити, јер у супротном борба против албанског тероризма не може да буде успешна.

Тежиште ангажовања органа и институција СЦГ треба да буде у односу на америчку администрацију јер је тамо лобирање за „албанску ствар” најизраженије. Истовремено, треба придавати велики значај осталим центрима моћи (Контакт група, ЕУ, ОЕБС,
Кина , Русија) ради преобликовања њихових актуелних прилично проалбанских ставова.

Slika 7 Подаци преузети од: Graphik News-а (дневни лист Блиц 20.07.2005. године стр. 2

Mozete gledati sliku po sliku a mozete i kliknuti ovde za slajdshow

ЛИТЕРАТУРА

1.   Хофман, Б.: Унутрашњи тероризам, „Народна књига алфа“, Београд, 2000.
2.   Вилкинсон, П.: Тероризам против демокрације, „Голден маркетинг“, Загреб,  2002.
3.   Бела књига, Тероризам на Косову и Метохији и Албанија, Савезно министарство за иностране послове СРЈ, Београд, 1998.
4.   Вујаклија, М.: Лексикон страних речи и израза, „Просвета“.Београд 1996/97.
5.   Вукчевић, Р. и Петковић, М.: Рат шпијуна за контролу света, „Екопрес“, Зрењанин 2002.
6.   Војно дело, „Осврт на мировну операцију“ и  „Дипломатија“ НИЦ Војска Београд 3-1996. „Међународни терор“ и „Стратегијски значај нафте“ НИЦ Војска Београд 4-5-1997.
7.   Вилић, Д. и Тодоровић, Б.: Тероризмом у нови сведски поредак, „Графомарк” Београд 1999.
8.   Гаћиновић, Р.: Насиље у Југославији, „Евро”, Београд, 2002.
9.   Гаћиновић, Р.: Тероризам и пропаганда, „Младост”, Београд, 1994.
10.   Гаћиновић, Р.: Савремени тероризам, „Графомарк”, Београд 2000.
11.   Гаћиновић, Р.: Појмовно одређење, тероризам и терор, „ НИЦ Војска Војно дело“, Београд, 1/2004.
12.   Димитријевић, В.: Страховлада, „Досије“, Београд, 1997.
13.   Илић, П.: Унутрашњи екстремизам и тероризам, „Обрaзовно-истраживачки центар”, Београд ,1988.
14.   Илић, П.: Основи државне безбедности, „Обрaзовно-истраживачки центар”, Београд,1988.
15.   Јаковљевић, Д.: Тероризам с гледишта кривичног права, НИУ„Службени лист СРЈ“, Београд, 1997.
16.   Курмон, Б. и Рибникар, Д.: Асиметрични ратови, “НИЦ  Војска“, Београд 2003.
17.   Курмон, Б. и Рибникар, Д.: Сукоби јуче и данас, “НИЦ  Војска“, Београд 2003.
18.   Курмон, Б. и Рибникар, Д.: Тероризам и нове претње, “НИЦ  Војска“, Београд 2003.
19.   Кривично законодавство Савезне Републике Југославије: Тероризам и сродна кривична дела – теорија и пракса, „Право“,  Нови Сад, 1998.
20.   Копли,  Г.: Нови талас исламског тероризма у Европи се захуктава, Информативни билтен бр. 1/2004., Београд, 2004.
21.   Лајбстон, М.: Стратегија националне безбедности САД после 11. септембра, „Часопис“,  Београд 2002.
22.   Мијалковски, М.: и Петар, Д.: Тероризам албанских екстремиста“, НИЦ „Војска“Београд 2002.
23.   Мијалковски, М.: Угроженост безбедности Западног Балкана  албанским тероризмом, Војно дело 1/2004.
24.   Мијалковски, М.: Тероризам, „Факултет цивилне одбране универзитета у Београду“, Београд, 2004.
25.   Мијалковски, М.: Злочини и заблуде албанских сепаратиста, НИЦ Војска, Београд, 1999.
26.   Мијалковски, М.: Тероризам и противтерористичка дејства, „Војноиздавачки завод“, Београд, 2003.
27.   Милошевић, М.: Систем државне безбедности, Полицијска академија, Београд, 2001.
28.   Милошевић, М.: Албанска екстремна и терористичка организација, Безбедност бр.3/1991.стр.288-297.
29.   Пашански, М.: Савремене камиказе, НИРО „Књижевне новине“, Београд, 1987.
30.   Пашански, М.: Транснационални тероризам и дипломатија, НИРО „Књижевне новине“,Београд, 1987.
31.   Томић, Д.: Косовска криза и нови сведски поредак, ГП „Нови дани“ Београд 2000.
32.   Томашевски, К.: Изазов тероризма, НИРО „Младост“, Београд, 1983.
33.   Томашевски, К.: Проблеми сузбијања тероризма у међународној заједници, НИРО „Младост“, Београд, 1983.
34.   Мирољуб, Ј.: Савремени џихад као рат, „Нова књига“, Београд, 1989.
35.   Бодански, Ј.: „Osama Bin Laden focues on the Balkans“, „Defense& Foreign Affairs Strategic Policy“, 19. септембар 2003.
36.   Марковић, С.: и Бојан Г.: Ослободилачка војска Косова,  INET  war against yugoslavia @ INET.Београд, 2003.
37.   Аслан, Ф.: Аутономија Косова и Метохије у социјалистичкој Југославији, „Висока школа политичких наука“, Београд, 1965.
38.   Али, Х.: и Пејановић, Д.: Аутономна покрајина Косово и Метохија, „Висока школа политичких наука“, Београд, 1968.
39.   Јефтић, Н.: Слобода говора, „Институт за политичке студије“, Београд, 2001.
40.   Ковачевић, М.: Албанска иредента на Косову и исељавање српског и црногорског становништва, часопис Нин, Београд, 04.12.1983.
41.   Петровић, З.: Суноврат од „велике“ до мале Србије 1991-2000. год., „Југоисток“, Сремчица, 2000.
42.   Петровић, З.: Мали појмовник геополитике, Центар за геополитичке студије „Југоисток“ и институт за политичке студије, Београд 2004.
43.   Петровић, З.: Избрисати српски вирус „Југоисток“ Сремчица,2000.
44.   Батаковић, Д.: Кантонизација Косова и Метохије, „Слобода“,- Орган Српске народне одбране у Америци (Чикаго), бр1737, стр 1 и 2.
45.   Беинер, Р.: Intraduction in Theorizing Nationalism, ed Ronald Beiner, „Suny“ New York 2003.
46.   Вицкер, М.: Between Serband Albanian: A History of Kosovo, Company London Hur& „Company“,1998.
47.   Тадић, М.: Основи међународне пропаганде, „БИНА“ д.о.о Београд, 2002.
48.   Аврамов, С.: „Цивилно друштво и невладин сектор“, часопис Српске новине, „Огледало“, Београд, 2005.

Nadam se da Vam se tekst svideo iako je star evo vec 5 godina.

Urednik

Ako Vas informisemo kvalitetno, brzo i pravovremeno - podrzite nas ili pogledajte mogucnosti za saradnju